Крумица
У понедељак ујутру пакујемо ствари и напуштамо Пантелејмон. До метоха Крумице, путујемо брзим глисером којим вешто управља један монах. Преко његовог рамена видим у кабини најсавременију навигацију која му помаже у вожњи. Осим капетана на бродићу је још један монах и нас петорица добровољаца. Монах, или ће пре бити да је искушеник који по благослову носи расу и камилавку, утовара велики пртљаг који носи из Пантелејмона у Крумицу. Помажемо му у томе. У једном тренутку видим на врху велике торбе руске ваљенке, топле зимске чизме направљене од ваљане вуне. Питам младог искушеника јесу ли то ваљенке. Он ми потврдно одговара уз осмех. Размишљам откуд ове ваљенке на глисеру који пара морску површину и врео јунски ваздух. Да ли је можда нека брижна руска мајка послала свом сину ваљенке да га штите у далеком, непознатом свету, иако су светогорске зиме благе, без снега и леда? Присећам се како је моја покојна бака плела вунене чарапе и слала ми у Београд, где сам студирао. Говорила ми је да их обујем када пођем на факултет. Наравно, никада их нисам обуо, али сам поклон увек прихватао, јер је он био симбол бакине бриге за мене, метафора њене уплашености далеким, великим градом, у којем се њено чедо може смрзнути без топлих вунених чарапа.
Млади искушеник ми по годинама може бити син. Док га гледам, осећам радост и тугу. Верујем да и он исто тако види нас, док сулудо млатимо својим мобилним телефонима, покушавајући да ухватимо у објектив тренутак безграничне Божије лепоте.
Глисер плови великом брзином и искушеник ми показује на обали некадашњи руски скит Нову Тиваиду, где борави неколико монаха. Богу хвала, па се и Нова Тиваида од краја 90-тих година постепено обнавља. То је први већи објекат који ходочасник види са трајекта, док путује западном обалом Свете Горе.
Након четрдесетак минута вожње стижемо у луку метоха Крумице. Дочекује нас настојатељ, отац Никодим, који више личи на Херцеговца, него на Руса, јер је висок и крупан човек, дубоког гласа. Остали монаси су углавном типични Руси са плавим очима, прћастим носом и светлом, меканом косом.
Отац Никодим нас вози у некадашњи скит, а данас метох, који и даље сви по навици зову скитом. Скит је мали манастир или монашка заједница од неколико келија, где се живи аскетски. Метох је, пак, земљиште или посед у власништву неког манастира. На Светој Гори тренутно има свега дванаест, тринаест скитова са таквим статусом, иако их је некада било много више. Сваки скит је под управом једног од двадесет светогорских манастира.
Потом нас настојатељ уводи у храм Казанске иконе Богородице који се налази у склопу монашког конака, да целивамо иконе, а затим у трпезарију у истој згради, где доручкујемо. После обеда се смештамо у други конак, удаљен стотињак метара од главног, монашког конака. То ће бити наш дом у наредних десетак дана, док будемо помагали у винограду.
Улазимо у лепе и чисте једнокреветне собе, уређене у етно стилу. Део конака у којем боравимо је реновиран у скорије време и личи на хотел са три звездице. Верујем да су монашке келије много скромније. Имамо тушеве, WЦ, веш машину, чајну кухињу, трпезарију, терасу…
Крумица (понегде се назива „Кромица“, „Кромница“ или „Крумница“) је некадашњи руски скит, а данас метох манастира Пантелејмона, подигнут у XVII веку, на земљишту које је некада припадало Хиландару. Како је посед доспео у руско власништво, то нико поуздано не зна. У скиту су подигнути храмови, конаци, економске зграде и болница за остареле, болесне монахе из Пантелејмона, који су због добре климе овде долазили на опоравак. Копнена граница Атоса са Грчком је веома близу Крумице, која је, пак, од Пантелејмона удаљена око двадесет пет километара вожње по макадамским путевима. До скита се најлакше и најбрже може доћи морским путем, јер има своје пристаниште. Почетком XX века је овде живело стотину монаха, а данас их је свега седморица. У више наврата је скит био напуштан, паљен, рушен и поново обнављан. Крумица је највећи процват доживела у периоду од XVII-XIX века, али је запустила након Октобарске револуције у Русији 1917. године.
Пожари су чести на Светој Гори. Велики пожар који се десио у лето 2012. године захватио је руске метохе Крумицу и Нову Тиваиду, као и грчки скит Моноксилит. Огањ је стигао до самих зидова Крумице, и ту се чудесно зауставио. Изгорео је само кров северног крила конака, док је олтар храма, иако окружен ватреном стихијом, остао нетакнут.
На Крумици су подигнути виногради, маслињаци, воћњаци и пластеници са поврћем. Одавде се прехрањују монаси и ходочасници из манастира Пантелејмона. Сви макадамски путеви су добро одржавани, и одмах се види велика брига Русије за њене манастире на Светој Гори. Касније смо видели: булдожере, гредере, гусенчаре, комбајне, тракторе и друге машине, чији је транспорт на Крумицу веома скуп, кажу и до хиљаду евра по возилу.
Метох Крумица је центар виногорја и има највеће винограде на целом Атосу, површине око 50 хектара. Стари виноград је годинама даван у закуп познатом грчком произвођачу вина, а од прошле године га поново обрађују монаси. Зато се однедавно приступило обнављању засада винове лозе. Стари чокоти се ваде и на њиховом месту подижу нови засади. У Крумици је земља песковита, погодна за винограде и маслињаке. Монаси узгајају башту коју наводњавају кап по кап водом из оближњег вештачког језера. Иста вода се користи и за наводњавање нових засада винове лозе.
Иако је стари део скита са конаком, економским зградама и велелепним готичким храмом и даље у рушевинама, цео метох се убрзано обнавља почев од 1990. године. Тренутно се зида нови вински подрум и купљено је десетине великих буради од инокса, која леже у ограђеном дворишту. Стари подрум препун дрвених бачви са вином је у приземљу конака у којем боравимо.
Наш рад у виноградима је једноставан и лак. Своди се на заламање ластара на чокотима који штрче изнад жице, као и на завлачење бочних изданака винове лозе иза двоструког реда жице. Посао јесте лаган и не тражи никакво искуство, али нам проблем прави сунце које немилосрдно пржи. Температуре у хладовини су преко тридесет пет степени целзијуса, а у винограду и знатно веће. Зато нам отац Никодим дели сламнате шешире, јер се брине за нас због велике врућине.
Свако јутро устајемо у 5.30 часова. Јутрење почиње у 6 часова, доручак у 7, а на посао крећемо од 8 сати. У подне је пауза за ручак, па настављамо посао од 13 до 14.30 часова. Вечерње почиње у 17 часова, а вечера у 18 часова.
Литургија се служи суботом и недељом, као и великим празницима. Ми смо се сви исповедили у петак, што је ишло помало тешко због језичких баријера. Потом смо се причестили у суботу, а у недељу, на литургији, нико се није причестио, чак ни од монаха. На Светој Гори се и даље води рачуна о темељној припреми причасника за Свету Тајну Евхаристије.
Обедујемо заједно са монасима. Сваки оброк почиње речима оца Никодима: „Господу помолимсја“. Затим следи молитва и благосиљање трпезе од стране свештеномонаха Серафима. Трпеза је богата: свеже воће и поврће, куване и гриловане тиквице, пиринач са морским плодовима, леће, кускус, боршч, сатараш, фета сир, трапист, маслине, бели и црни хлеб, маслац, домаћа кувана јаја, грчка салата, салата од роткве, густи грчки јогурт налик нашој павлаци, хумус, џемови, трешње, кајсије, банане, кексови, бадеми, лешници, ораси… За Спасовдан и у недељу, на менију је орада и бранцин са роштиља и чаша манастирског вина… Понедељком, средом и петком храна је посна. Месо се никада не једе и, што је најзанимљивије, никоме не недостаје, па чак ни мени који сам рођени гурман. Све време проведено у Пантелејмону и Крумици, док сам радио физике послове, осећао сам се невероватно лако и снажно, иако нисам окусио месо и месне прерађевине.
Увече седимо на тераси и гледамо залазак сунца и ноћна светла оближњег острва Амулијани. На Светој Гори нема купања, и ето још једног искушења за нас. Када уморни и знојави погледамо плаветнило Егејског мора, сваки пут помислимо како би било лепо уронити у кристално чисту воду.
У појединим моментима долази до изражаја наша бучност и неспособност да слушамо друге, као и да се повинујемо туђој вољи. Напросто, ми долазимо из света и свет је још увек дубоко укорењен у нама.
У једном тренутку се поведе разговор о чувеној икони Христа Пантократора из манастира Свете Катарине на Синају, и о његовом још чувенијем левом оку, које симболизује несавршену људску природу, док десно око симболизује његову савршену, божанску природу. Неко каже да једно око симболизује љубав јер је благо, а друго страшни суд јер је строго. Тумачења је безброј. Једино је вечна ванвременска лепота најстарије Христове иконе.
Ноћу нам досађују ситни, бесни комарци који зује око главе. Иако прозори имају мрежице, они пронађу пут до наших соба. Повремено се чују шакали, наши верни пратиоци на Атосу.
Свуда наоколо пијемо воду и никога од нас није заболео стомак, нити смо имали проблема са пробавом. Промаја на којој спавамо, јер у конаку нема клима уређаја, никоме не смета, премда је мени првом сметала на послу и код куће. Нико није видео нити једну змију, иако их има доста, кажу чак и отровница. Осећамо се безбрижно и лако, јер смо под Богородичиним покровом.
Монах који има задужење црквењака, један дан нас води у разгледање цркава и других манастирских зграда, међу којима и монашке костурнице у храму Јерусалимске иконе Богородице. У Хиландару имају сличну костурницу, коју сам својевремено посетио. У свим светогорским манастирима је монашка сахрана идентична: новопредстављеног сабрата сахрањују само у мантији на манастирско гробље, а после три године се ваде његове кости из земље, које се потом перу у вину, каде тамјаном и похрањују у манастирску костурницу.
Монах водич са осмехом на лицу показује лобање усопших монаха које је познавао. Све су поређане на дрвеним полицама. Скоро на свакој лобањи је исписано монашко име и година упокојења. Остале кости су брижљиво сложене у застакљеним ормарима.
На прозорској ниши лежи зарђали железни појас налик на вериге, које је неки безимени монах носио тајно, испод расе, на голом телу, попут оклопа. Појас је необично узак у струку, што говори да га је носио изузетно мршав човек, којем тај железни појас није дозвољавао да се наједе, јер му је стискао трбух. Овог подвижника и Божјег угодника су вероватно разоткрили тек када је преминуо, а да за живота нико није знао како је мучио своје тело.
Испред нашег конака, на једној узвишици, тамо где почињу манастирски виногради, подигнута је капела Светог Трифуна, заштитника виноградара. Монах нас води у капелу и долива уље у кандило које непрекидно гори.
Причам нашем водичу да сам приметио како су скоро све руске цркве патосане обичном даском, јер је то у њиховој градитељској традицији, док код нас Срба сваки сеоски храм мора бити поплочан мермером или гранитом, као да је царска лавра. Мој саговорник се благо осмехује.
Монах нам потом показује ветрењачу без крила, која лежи на брду, изнад конака. Подигнута је некада давно, као нечија хировита задужбина, а да никада није млела жито. Сада служи као остава и украс целог метоха.
На крају нашег обиласка метоха, монах нам дарује по једну металну иконицу Богородице Атонске, заштитнице целе Свете Горе. Сви побожно љубимо икону, поклон дражи од било којег другог.
На Крумици нисмо много разговарали са монасима, поштујући њихову жељу и потребу за тиховањем. Споразумевали смо се на чудесној мешавини руског, српског и црквенословенског језика. Углавном смо ћутали и молили се скупа у храму или за трпезом. У том ћутању смо се савршено разумевали. Мислим да је монасима било драго што смо присуствовали сваком богослужењу, премда смо им вероватно помало и сметали. Један од нас је читао Символ вере и Оченаш на црквенословенском језику, па смо барем тако учествовали у богослужењу. Иначе, сви делови Свете Литургије који се код нас певају на црквенословенском језику су идентични као и у руској цркви, јер смо их преузели преко богослужбених књига које су наши монаси доносили из Русије током ропства под Турцима, када у српским земљама није било могуће штампање црквених књига.
