Микица Илић: Две недеље са руским монасима на Светој Гори (трећи део)

Пантелејмон

Коначно, након сат времена мукотрпног пешачења од манастира Ксенофонта, пред нама се помаља величанствени руски манастир Пантелејмон. Пре осам година сам први пут угледао Пантелејмон, када смо туристичким бродићем кренули из малог места Ормос Панагиас на Ситонији у разгледање светогорских манастира на западној обали Атоса. Желео сам да супрузи и синовима покажем барем делић Свете Горе из брода, са раздаљине од неколико стотина метара. Тада смо видели неке од светогорских манастира, међу којима је најјачи утисак на све нас оставио руски Пантелејмон, јер се одмах видела његова величина и раскош. Сада сам поново гледао пред собом читав град на морској обали, састављен од неколико десетина великих конака, храмова, економских зграда, калдрмисаних улица, зелених паркова и високих дрвореда… Из Пантелејмона је зрачила снага и моћ некадашње Руске империје. Први утисак који се намеће сваком посетиоцу је бескрајно зеленило кровова и црквених купола карактеристичног руског облика, као и брижљиво одржаваних паркова и кипариса који се уздижу ка небу, а потом тиркизно плаветнило фасаде главног конака. Кажу да је на Чеха Саву Хиландарца управо тај главни конак, налик војничкој касарни, оставио ружан утисак, али мени се свидео већ на први поглед, јер је зрачио необичним спокојем и достојанственошћу.

Пантелејмон има веома дубоко пристаниште, где могу да се укотве велики бродови, па чак и подморнице.

Конак за ходочаснике је од улаза у манастир одвојен уређеним парком, препуним зеленила, растиња и четинара. Да би се дошло до манастирске капије мора се проћи стаза која води кроз тај парк. Тако се монаси штите од буке и беса који са собом доносе посетиоци који стижу из света. Пролазимо кроз парк и окупљамо се испред огромног конака за госте, архонтарика (АРХОНТАРИКИ). То је петоспратна зграда на кључ, дугачка стотину и четрдесет метара, саграђена на самој морској обали. Због конфигурације терена који се уздиже од обале ка брду, из парка се преко мостића улази одмах на трећи спрат конака. Питам се колико само овај конак може да прими ходочасника. Хиљаду? Две хиљаде? Да ли је икада био пун? Иако је конак огроман и може да прими хиљаде душа, никада није скроз попуњен. Руски монаси у Пантелејмону радо примају посетиоце, али углавном на једну ноћ. Исти је случај са Светоандрејским скитом и Есфигменом, док је у Хиландару гужва, и тешко се добија преноћиште.

На све стране, изван манастирског круга, леже огромне четвороспратне и петоспратне зграде, дугачке преко стотину метара, за које не знамо чему уопште служе. Многе од њих су помоћни и економски објекти. Скоро све су реновиране или се тренутно обнављају.

Уводе нас потом у гостопримницу, где нас стари монах послужује кафом, чајем, ципуром, хладном водом, ратлуком, колачићима… Седимо за дугачким столовима, уморни од пута и врућине. Један шаљивџија тражи још једну ракију, али монах је неумољив: имамо благослов за само једну чашицу ципура. У гостопримници, на једном столу, лежи модерни самовар на струју, са кључалом водом. Поред њега су шоље, црни и зелени чај, кафа… Током целог дана ту се може попити топли напитак, уз неизоставне колачиће.

Потом нас гостопримац (архондар) смешта по собама. Нас петорица добровољаца добијамо прву петокреветну собу до степеништа. Имамо повлашћени третман, јер смо дошли да помажемо у манастиру. Ходочасници којих је много више, добијају собе са више кревета. Купатила са тушевима и клозетима су на крају терасе, па уморни ходочасници журе да се мало освеже пре вечерњег богослужења.
Наредна три дана проводимо у манастиру, без послушања, проводећи време са монасима на богослужењима и обедима.

Ујутру у 4 часа у Пантелејмону све звони. Заглушујућа звоњава која буди из мртвих, одјекује по свим ходницима конака. Неки од нас су навили аларм на мобилном телефону, али се он не чује од звоњаве. Време је устајања и спремања за јутрење које почиње у једном од два велика храма, тачно у 4.30 часова, док је напољу још увек помрчина.

На Светој Гори се доба дана израчунава по византијском рачунању времена. Поноћ наступа када зађе сунце, и од тог момента настаје нови дан. На тај начин се између византијског и грчког рачунања времена ствара разлика од три до шест и по часова, у зависности од годишњег доба, тј. времена када сунце залази. Највећа разлика је у децембру када је дан најкраћи. Један монах у сваком светогорском манастиру има послушање да једном недељно навија сат на звонику, тако што прати када залази сунце и подешава поноћ на часовнику. Пошто јутрење почиње по византијском времену, оно креће у различито време, у зависности од доба године. У време нашег боравка у Пантелејмону почињало је у 4.30 часова, док зими почиње пар сати раније. Тако сам био присутан у Хиландару крајем октобра 2012. године, када је јутрење почињало око 2 часа после поноћи по грчком времену.

Манастир Пантелејмон је један од двадесет светогорских манастира, по рангу 19. у хијерархији, иако је највећи на целој Светој Гори, јер је у односу на остале манастире касније изграђен. Подигнут је на морској обали крајем XVIII и почетком XIX века, када су га населили руски монаси из осиромашеног Старог Русика који се налази у брдима, на сат хода према Кареји. Зато Пантелејмон понегде у историјским изворима називају Новим Русиком.

У манастиру данас има око сто двадесет монаха из Русије, Украјине и Белорусије. То је недовољан број, али долазак нових калуђера отежавају грчке власти, јер се боје да Руси не преплаве Свету Гору. У најбољим временима Руске империје, на прелазу из XVIII у XIX век, било је близу две хиљаде монаха у Пантелејмону. Након Октобарске револуције их је остало око пет стотина, да би почетком 70-их година прошлог века у манастиру обитавало свега тринаест монаха. Тако је Пантелејмон, слично као и Хиландар, био на корак од тога да га преузму Грци, јер уколико број монаха у манастиру падне испод седморице, он постаје грчки. Тако су манастире изгубили Грузијци и Румуни, док су га задржали Срби, Руси и Бугари. Сви остали светогорски манастири су данас грчки, док су поједини скитови насељени другим православним народима.

Упознајемо оца Петра, црног, наочитог монаха у четрдесетим годинама, који ми даје коверту са новцем, да га разделим волонтерима. То су трошкови које смо имали за светогорску визу и трајект.

У Пантелејмону постоје два велика храма и шеснаест мањих цркава тзв. параклиса. Изван манастирских зидина подигнуто је још тридесет шест храмова на манастирским скитовима, метосима, келијама и испосницама.

Доња Саборна црква Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона, озидана је почетком XIX века. Овај храм је саграђен од тесаног камена и има осам зелених купола на крову.

Горња црква посвећена Покрову Пресвете Богородице се налази на последњем спрату великог, тиркизно плавог конака од тесаног камена, подигнутог на прелазу из XIX у XX век. Та зграда има лифт, како би остарели монаси могли да се попну до горњег храма. Горња црква има галерију и дугачка је преко педесет метара, али се споља практично не види, осим њених зелених, руских купола које штрче изнад крова.

Горњи храм служи као замена доњем, саборном храму, иако је већи од њега. У горњој цркви се углавном служи зими, пошто је у склопу конака, док се лети служи у доњој, каменој цркви, која је много пријатнија за време великих врућина. Ми смо имали среће, па су у време нашег боравка у Пантелејмону служили јутрење, литургију и вечерње у оба храма. Тако смо могли да видимо сву раскош и лепоту обе пантелејмонске цркве.

У горњој цркви се налази чудотворна икона Богородице „Јерусалимске“ коју је према предању насликао јеванђелиста Лука, затим икона Јована Крститеља, древна икона светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона и икона Богородице Казанске. Икона Светог Александра Невског стоји у истоименој цркви.

Звоњава са манастирског звоника који се уздиже изнад трпезарије је величанствена и треба је доживети барем једном у животу. У великом звонику са пирамидалним кровом, на првом спрату се налази највеће звоно на читавој Светој Гори, тешко 13 тона, пречника 2,71 метара. Два мања звона се налазе на другом спрату, а још мања звона на вишим спратовима звоника, творећи тако читав систем звона. Вођена вештом руком звонара, ова звона стварају величанствену звучну хармонију, која се чује десетинама километара далеко.

У пантелејмонским храмовима и параклисима чувају се мошти око три стотине грчких, руских и грузијских светитеља. Постоји посебна капела у којој се чувају стотине моштију и која се повремено отвара ходочасницима. Нама су се, Богу хвала, и та врата отворила…

Тешко је побројати све свете мошти у Пантелејмону, али вреди поменути неке од њих: глава Светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона, горњи део главе Светог апостола и јеванђелисте Луке, глава Светог Силуана Атонског, затим мошти Светог Николе, Светог Јована Кронштатског, Светог Јована Крститеља, Светих апостола Томе, Петра, Матеја, Луке, Филипа, Вартоломеја и Варнаве, Свете равноапостолне Марије Магдалене, Светог архиђакона и првомученика Стефана, Светог Димитрија Солунског, Светог великомученика Георгија Победоносца, Светог великомученика Теодора Тирона, Светог мученика Трифуна, Преподобног Симеона Столпника, Светог праведника Јосифа Заручника, Свете Ане мајке Пресвете Богородице, Светог мученика Харалампија, Светог Дионисија Ареопагита, Светих равноапостолних Константина и Јелене, Света три јерарха Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог, Светог Јована Милостивог, Светог Григорија Паламе, Светог Тихона Задонског, Преподобномученице Параскеве, ребро Свете великомученице Марине, део леве ноге Светог апостола Андреја Првозваног, део десне руке Светог Јована Руса…
У манастиру се такође чувају честице дрвета Часног Крста и честица камена са Гроба Господњег.

Већину тих светиња сам имао част и милост да целивам у данима које сам провео у Пантелејмону.

Упркос врућини, у храмовима и трпезарији нису дозвољени кратки рукави, па због тога облачимо кошуље које су специјално сашивене за цркву и висе на вешалицама у припрати храма. Сутрадан купујем у манастирској продавници мајицу дугих рукава са византијским грбом, да више не бих морао да позајмљујем кошуљу, јер када сам паковао ствари, нисам понео ништа од гардеробе дугих рукава, осим танке јакне.
Богослужења су посебна прича коју је тешко дочарати речима и сликама.
На јутрењу седимо у мраку у високим стасидијама дуж зидова храма. Те дрвене столице имају два положаја: за обично седење и за високо седење, готово усправно. Повремено, када се читају или певају поједини делови јутрења, сви устајемо и стојимо у стасидијама. Понеки монах или мирјанин дрема. Кажу да је некада, када су манастири били препуни монаха, један од њих имао послушање да буди старе и изнемогле калуђере који задремају за време дугих богослужења. На појединим стасидијама су развучене монашке бројанице, чувајући место старијим црнорисцима. Гледам моју бројаницу и одмах ми пада у очи да не бих могао да је развучем од једног до другог рукохвата на столици, што јасно говори колико се често и ревносно молим.
Јутрење почиње пре свитања, као у древна времена. Храмом одзвања анђеоска песма са Христовог рођења: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља.“ У цркви је полумрак, јер само титрају пламичци из кандила и покоја свећа пред иконостасом. Како богослужење одмиче, тако и зора руди. У само праскозорје молитва узлеће пут небеса. Сва твар се радује новом дану и захваљује Господу. Барем је моје срце тако осетило.

По угловима храма стоје групе од пет, шест монаха које изненада почињу да певају. Потом им одговара седам, осам богослова, по благослову одевених у расе. Један од њих диригује, иако се стиче утисак да је дириговање сасвим непотребно, јер као да певају сами анђели. Тако се појци међусобно надгорњавају у византијским напевима. Све је милозвучно и лепо, да човек помисли како песма не долази са овога света, већ равно са небеса.

Руси певају псалме, за разлику од нас који их читамо. Барем сам ја стекао такав утисак на јутрењима и вечерњима.

После јутрења следи Света Литургија. Богослужење се не прекида, већ се само наставља након завршеног јутрења. Храм се пуни монасима и мирјанима, јер они који нису стигли на јутрење сада долазе на Свету Евхаристију. Стари јеромонах изговара возгласе дрхтавим, старачким гласом. Нешто млађи јерођакон узноси јектенија. Монаси за певницама одговарају анђеоским појањем. Све је савршено у својој пуноћи, и срце се само од себе радује. Сва твар се радује, јер је Христос васкрсао. И ми појемо васкршњи тропар скупа са монасима: „Христос воскресе из мертвих, смертију смерт поправ и сушчим во гробјех живот даровав.“

Када дође тренутак причешћа, сви црнорисци побожно прилазе путиру. Тек тада их видимо све на окупу, јер иначе стоје по стасидијама у мрачним угловима храма. Након причешћа пију воду коју захватају лончићима из металне посуде, да би се Тело и Крв Христова у потпуности употребили.

Богослужење се завршава око 8.45 часова, а недељом и празником сат времена касније. Уместо четири сата колико траје служба обичним данима, уочи великих Господњих и Богородичиних празника бденија и богослужења трају и по дванаест часова.

Након литургије целива се крст који држи свештенослужитељ, а потом сви полазе на ручак у трпезарију која се налази преко пута доње саборне цркве, испод импозантног звоника. У трпезарији има места за хиљаду душа и ретко кад је сасвим пуна, осим за празнике Светог Пантелејмона и Покрова Пресвете Богородице. Испочетка се тешко навићи да ручаш у 9 сати ујутру, све док не уђеш у ритам којим живе светогорци.
Трпеза је скромна, монашка, али изузетно укусна и хранљива. Чине је два оброка: ручак је након литургије, а вечера након вечерње службе. Пости се понедељком, средом и петком, као и у дане четири велика поста. Месо се никада не једе. Сервира се: чорба од леблебија или поврћа, сочиво, тестенине са туњевином, пиринач, кувани кромпир, каша, маслине, фета сир и трапист, бели и црни хлеб, грчка салата, кисели краставци, млевени парадајз, лук, маслиново уље, недељом и празником морска риба и вино… Понекад се за вечеру на трпези нађу: кох са гризом и слатком павлаком, трешње, кајсије… Чај је обавезан. Сва јела су постављена на столу, и свако једе оно што жели: чорбу, вариво, салату…

Обедовање почиње звоном и молитвом, а тако се и завршава. За време ручка или вечере један монах чита са предикаонице житије светих за тај дан, док остали једу. Када се огласи звоно за крај обеда, ко је јео – јео је. Ко није завршио јело, вероватно није ни био гладан.

Након ручка се у саборном храму износи глава Светог Пантелејмона на целивање. Ову реликвију је руском манастиру даровао српски цар Душан Силни. Ко жели може да замоли свештеномонаха да му освешта крстић, иконицу или бројанице изнад ковчежића са главом Светог. Део моштију Светог Пантелејмона се налази у Хиландару, док се други делови налазе у разним манастирима широм света.

Свети Пантелејмон је био родом из Никомидије у данашњој Турској. Као младић је учио за лекара. Када је примио хришћанство, почео је да исцељује људе. Излечио је слепог и одузетог, па су га други лекари оптужили пред царом Максимијаном. Изјаснио се као хришћанин и пострадао 304. године нове ере. Његове мошти су целебне, а његово име се призива при водоосвећењу и јелеосвећењу, заједно са осталим бесребреницима и чудотворцима.

Након вечерњег богослужења узима се благослов од игумана који седи у стасидији крај улазних врата храма.

После вечере се служи акатист Пресветој Богородици. Храмом одзвања радосна песма: „Радујсја, Невесто Неневестнаја!“ Након тога се сви повлаче у своје келије, иако је тек 19 часова по грчком времену. Монаси имају своје келијно правило, по ком се моле у својим одајама, а ми мирјани углавном седимо на прелепој тераси конака, са погледом на пучину или у летњиковцу на самој морској обали.
Касније, док лежимо у мраку собе, слушамо хорско завијање шакала са околних брда. Звуче језиво, али истовремено и смешно, јер симболизују демоне који из шумског мрака кевћу на светињу, али не смеју да јој приђу. Светогорска легенда вели да је Свети Пајсије Светогорац, завршавајући своје молитвено правило, умео да каже: „А сада наступају шакали…“