Дохијар и Ксенофонт
План путовања за први дан је био следећи: изаћи ћемо са ферибота у луци манастира Дохијара, а потом пешке поћи до Ксенофонта и даље до Пантелејмона. Све укупно близу пет километара макадамским путем крај мора, који се час уздиже у брда, час спушта на саму морску обалу. Задатак нимало лак, обзиром на високу температуру и конфигурацију терена.
У Дохијару целивамо чудотворну икону „Богородице Брзопомоћнице“ из X века. Она је по рангу трећа икона на Светој Гори, одмах иза иконе „Достојно јест“ из Кареје и иконе „Богородице Портаитисе“ из манастира Ивирона. Имао сам срећу да све три иконе, заједно са хиландарском Тројеручицом, целивам током мог двонедељног боравка на Светој Гори.
Док улазимо један по један у мрачни параклис са чудотворном иконом „Богородице Брзопомоћнице“, размишљамо о вековима који су прохујали манастирским здањем. Свако од нас се тихо моли у себи и пребира по сећању за шта му је потребна брза помоћ Богоматере. А мука је прегршт, и нико није сигуран шта му је приоритет. И ја се, као већина осталих, молим за здравље мојих најближих.
1. Манастир Дохијар
Потом улазимо у мрачни саборни храм Светог архангела Михаила, са две припрате, који је окован скелама споља и изнутра. Све се детаљно реконструише, али чак ни тако заробљен, храм није ништа изгубио од своје лепоте и мистичности. Изнад крова, целом дужином цркве постављена је огромна надстрешница, кров над кровом који чува да храм не прокисне, док се реновирање не заврши.
Манастир Дохијар, десети у хијерархији Свете Горе, добио је назив по монашком послушању дохијара – манастирског гостопримца или трпезара. У њему живи педесетак монаха. О њиховом животу је снимљен документарни филм „Где си, Адаме?“, који је имао великог успеха код биоскопске публике.
Док седимо у сеновитом пролазу који спаја саборни храм са капелом Брзопомоћнице, слушамо причу о вредним дохијарским монасима који не плаћају аргате ни за један посао, већ све сами обављају. На Светој Гори чак постоји и изрека: „Вредан си као Дохијарац!“ Убрзо се уверавамо да је та изрека истинита, јер док ми седимо у хладовини, пред нама промичу монаси у поцепаним, прљавим мантијама који на леђима носе џакове цемента. Осећамо се помало непријатно, јер међу њима има и седокосих стараца који нам могу бити очеви. Верујем да, када бисмо им понудили помоћ, они би је глатко одбили, јер то је њихов начин живота, то је њихов крст који доживотно носе без роптања.
Одлазим до бунара који је ископан у стешњеном манастирском дворишту, између храма и конака. Металним лончићем захватам воду из посуде. Потом је пијем у дугим гутљајима. Све је тако тихо и мирно. Већ у првом манастиру Свете Горе који смо посетили осећам потпуно одсуство сваке узнемирености, сталног пратиоца живота у свету.
Пролазим кроз манастирску продавницу купујући неколико иконица Брзопомоћнице, палим свеће за здравље најмилијих и излазим на наткривену терасу испред манастирске капије, где други ходочасници седе и одмарају пред наставак пута.
2. Манастир Дохијар
Након сат и по времена крећемо прашњавим макадамским друмом пут манастира Ксенофонта. Сунце и даље немилосрдно пржи. Пролазимо крај храмова Богородице Спаситељице и Светог Јована Богослова које леже на морској обали. На почетку пешачења, одмах иза манастира Дохијара, успон је нарочито стрм и тежак, јер се пут наједном подиже високо изнад мора, са нулте надморске висине на неколико стотина метара. На сву срећу, наш водич се досетио да пошаље ранчеве, кофере и други пртљаг бродом у манастир Пантелејмон. Четворица најмлађих ходочасника су продужили фериботом до Пантелејмона и тамо истоварили наше ствари, а потом се истим бродом вратили у Дохијар, где смо их сачекали. Тако се пењемо само са флашицом воде у руци, али пешачење по великој врућини задаје главобоље, па повремено застајкујемо код капела и извора уз пут. Пролазимо поред цркве Свете Параскеве на стени, са плаветном, округлом куполом. Потом се спуштамо кроз маслињаке пешачком стазом и избијамо на морску обалу.
Успут захватамо воду са извора Светог Георгија, који је заправо мала цистерна издубљена у камену. За ту воду кажу да лечи камен и песак у бубрезима. Пијем воду која је необичног укуса, препуног селена и још неких састојака. Током наредних петнаестак дана мог боравка на Светој Гори, пио сам воду из манастирских водовода, са чесми, бунара, извора и цистерни… Пио сам воду из заједничких чаша, керамичких шоља, металних лончића и посуда, пластичних бокала, стаклених флаша, пожутелих канистера… И што је најзанимљивије, ниједном ме није заболео стомак, нити сам имао проблема са пробавом, иако имам осетљив стомак. Са осмехом се присећам свих оних паковања флаширане воде које сам куповао током многих летовања на Касандри и Ситонији. Овде на Атосу, трећем прсту Халкидикија, нико не размишља да ли је вода исправна за пиће, јер овде се сви напајају Живом водом.
3. Извор Светог Георгија
Након пола сата хода од манастира Дохијара, прилазимо Ксенофонту, ходајући шљунковитом обалом. Манастир Ксенофонт је већи од Дохијара, али ни он сам не спада у групу великих светогорских манастира.
У огромном, величанственом саборном храму нас дочекује ведар, онижи старчић – монах који са нама опуштено ћаска, иако не зна српски језик, а ми опет не знамо грчки. И поред тога се сити испричасмо. Калуђер нам предусретљиво износи на целивање део главе Светог Георгија Победоносца, заштитника манастира Ксенофонт. Побожно прилазимо светим моштима и поклањамо им се. Неколико ходочасника слави Ђурђевдан и њихова срећа је безгранична, јер већ на другој станици пута по Светој Гори имају срећу и част да целивају нетљене мошти патрона своје фамилије.
Ја питам за део главе мог заштитника, Светог првомученика и архиђакона Стефана, која се такође чува у манастиру, али ми монах одговара да је та реликвија тренутно закључана. У прошлости су се на Светој Гори често дешавале крађе светих моштију, и монаси су веома опрезни. Ипак, после десетак минута монах ме води у олтар и показује ми ормар на унутрашњој страни иконостаса, у којем су закључане мошти Светог Стефана. Показује ми главом да целивам вратанца иза којих лежи светиња и ја то чиним без размишљања, јер верујем старцу.
Неколико дана касније разговарам са младићем који је такође дошао да ради у винограду. Причамо о „протестантском духу“ појединих образованих верника, који одбацују православно предање и покушавају снагом свог ума, кроз искључиво тумачење Светог Писма, да спознају све тајне православне вере. Тако многи интелектуалци унутар цркве умеју да кажу: „Да ли су то баш мошти тог светитеља? Кроз историју се трговало моштима, крале су се и отимале, поклањале владарима и племићима. Како можемо поуздано знати да неко није подметнуо лажне мошти?“
Мој саговорник изговара реченицу која ми се дубоко урезује у свест, јер је у својој једноставности напросто величанствена: „Дубоко сам захвалан Господу што не допушта да ме опхрвају такве помисли.“ И заиста, шта има узвишеније и лепше од непоколебиве и чисте вере, која не сумња у појаве и ствари недоказиве? Свака потрага за доказом неповратно сахрањује веру.
У Ксенофонту се задржавамо око сат времена. Мањи манастирски храм је посвећен Светом Георгију Победоносцу, а већи, саборни храм Светом Димитрију, и то је други по величини храм на целој Светој Гори, одмах иза саборног храма Светоандрејског скита.
Показују нам икону Богородице Водитељице на стубу леве певнице, која је на чудесан начин почетком XVIII века дошла из светогорског манастира Ватопеда у Ксенофонт. Пошто су је ватопедски монаси вратили назад, икона је поново на необјашњив начин стигла у Ксенофонт. Тада су монаси из Ватопеда одлучили да ту и остане, приносећи јој свеће и уље дуги низ година.
Такође се поклањамо древним, мозаичним иконама Светог Ђорђа и Светог Димитрија.
Манастирско двориште је поплочано каменом и прошарано хладовином високих кипариса, рајског дрвета које расте у готово свим светогорским манастирима.
Предајемо старом монаху папириће са именима за помен и дајемо му скромне новчане прилоге. Монах пристаје да се фотографише са нама и креће прави стампедо, јер сви желе да се сликају са њим.
У манастирској продавници купујемо домаће колачиће које праве ксенофонтски монаси. Колачићи су изузетно укусни и дају нам снагу, јер је пантелејмонска трпеза још увек далеко. Док пролазим двориштем кроз отворене прозоре видим монахе са прегачама како месе посластице. Касније слушам од других ходочасника како и други монаси по светогорским манастирима такође праве и продају храну и пиће, и тако обезбеђују скромне приходе. Тако у Есфигмену производе неку врсту зачина налик на вегету, чипс од кромпира и домаће пиво које продају посетиоцима за четири евра. На Светој Гори сви морају да зараде свој комад хлеба.
Након сат и по предаха, настављамо пут према манастиру Пантелејмону. Иако нам предстоји три пута дуже пешачење од неких сат времена, сада нема великих узбрдица и пут је нешто равнији, са блажим успонима. Ипак, мучи нас велика врућина. Помало пијемо воду, јер се много знојимо. Скоро сви носимо капе и шешире. Није нам потребна сунчаница, сада када смо пошли да добровољно помажемо руским монасима.
Застајемо на прелепим видиковцима, одакле машемо Ксенофонту, чију дивну панораму покушавамо да заробимо у објективима наших мобилних телефона, али таква лепота се напросто не да заробити.
4. Панорама манастира Ксенофонта
Успут промичу келије, капеле и параклиси на литицама изнад мора. Пролазимо поред келије Светог Николе која је окружена маслињаком. Сусрећемо тек покоји теренски аутомобил, док пешака уопште нема. На раскрсницама путева стоје мали путокази налик на оне из туристичких места који показују колико хиљада миља има до Париза, Лондона и Њујорка. Ипак, ови светогорски путокази су много скромније направљени: на дрвеном диреку су закуцане црвене, лимене стрелице на којима су руком исписани називи манастира грчким алфабетом. Свака стрелица гађа правац којим се простире прашњави пут за одређену монашку обитељ. Не верујем да се ико ослања на ове путоказе у данашње доба ГПС-а и навигације, коју има сваки мобилни телефон. С друге стране, светогорцима путокази свакако нису потребни, јер познају сваку стопу свете земље атонске.
5. Светогорски путокази
Надомак Пантелејмона наилазимо на огроман храст, на чијем деблу је закуцана икона Богоматере и окачено неколико старих бројаница. Ко их је ту оставио и зашто, Бог свети зна. Размишљам да ли је овај храст можебити древни запис, под којим се моле словенска браћа Руси? Или је служио као записно дрво српским монасима којих је у неким давним временима било поприлично у Пантелејмону? Нисам успео то да сазнам, што никако није оковало моју необуздану машту.
Пучином промичу туристички бродови и једрилице из безбрижног, шареног света, који смо јутрос напустили када смо закорачили на светогорско тло. Схватамо да смо још увек у мислима у том свету, док чежњиво гледамо лађе које у својим утробама носе забаву и уживање.
Спуштамо се на морску обалу, пролазимо поред келије Светог Нектарија, и пошто прегазимо суво корито речице, ступамо поред пантелејмонских башта, економских објеката и паркираних тешких грађевинских машина.
