Као и код других источнохришћанских писаца и за Светог Јефрема Сиријца је подударност првобитног раја и долазећег Царства Божијег апсолутно неупитна истина која не захтева никакве квалификације.
У духовној химни „О девствености“ он пише: „Христос је дошао да тражи изгубљеног Адама и да га у светлосним одеждама врати у рај“. У 11. песми светог Јефрема о рају, рефрен на крају сваке строфе гласи: „Благословен Свемогући што призва Адама и врати га у рај“.
Васкрсли људи улазе у исти рај из којег је Адам себе прогнао.
Као што је већ поменуто, теолози 20. века, опчињени идејом напретка, не фаворизују традиционални хришћански концепт изгубљене хармоније. Верују да се свет може развијати само на боље.
На пример, према Јиргену Молтману „циљ историје није повратак у примарно рајско стање… Ново стварање земље и неба у Царству славе превазилази све што се о стварању може рећи на самом почетку“.
Џејмс Бетун-Бејкер је још категоричнији: „Не може бити речи о обнављању онога што никада није било“. Џон Хот такође не верује у „савршен свет где смо некада били и у који се, осећајући снажну носталгију, трудимо да се вратимо“.
Међутим, ни савремени теолози нису смели да напусте веру у васкрсење. Тешко је прећи преко категоричких речи апостола Павла: „Ако нема васкрсења мртвих, онда ни Христос није васкрсао; а ако Христос није васкрсао, узалудна је проповед наша“ (1. Кор. 15:13–14).
Али, ако ће се васкрсла људска тела променити, онда ће се променити и закони природе по којима та тела постоје и следствено томе, цео универзум ће се променити прелазећи у другачије, савршеније стање.
Али ако је такво стање у принципу могуће, зар није могао универзум постојати у њему од самог почетка? Ако смо спремни да видимо рај на есхатолошком хоризонту садашњег света, зашто не бисмо видели рај и иза себе?
Ако се један крај хиперболе света приближава безвременом савршенству, зашто га не препознати као ону ултимативну вредност са које напушта други крај?
Вера у рајски свет у коме није било смрти, а животиње нису прождирале једна другу није ништа „фантастичнија“ од вере у васкрсење мртвих.
Јирген Молтман пише да ће у васкрсењу све што се појавило и нестало током много милијарди година, Бог вратити у живот, да би заувек нашло своје место у хармоничном јединству творевине.
Али, можда се нешто слично догодило и пре Пада – ако хоћете, у паралелној димензији, у другом просторно-временском континууму где су људи и друга жива бића, сада раздвојена целим епохама, могли да коегзистирају заједно, а звезде, дуго угашене у развоју садашње васељене, блистале раме уз раме са онима које тек треба да заблистају.
Другим речима, уместо да се одвија у простору и времену, стварност је дата у потпуности и одједном у свакој тачки.
Свети оци су доследно истицали свечаност и благонаклоност првобитног света.
„Пре преступа [Божанске заповести], наравно, све је било послушно човеку… Земља је доносила плодове… није било ни кише, ни зиме на земљи“, писао је Свети Јован Дамаскин.
Или узмите речи Божије упућене палом Адаму: „трње и чичак ће вам земља рађати“ (Пост. 3:18).
За Светог Василија Великог њихов смисао је очигледан: „Тада је ружа била без трња; касније је трње додато лепоти боје, тако да смо близу насладе уживања имали и далеку тугу, сећајући се греха“.
Вечно лето и руже без трња симболи су универзалне хармоније која је претходила Паду.
У свету којим се научно знање бави, не налазимо ништа слично овоме. Земљина оса је била нагнута према равни еклиптике када је наша планета још увек била ужарена сфера, што значи да су се на њој увек мењала годишња доба.
Већ у седиментним стенама архејског периода старим 2,7 милијарди година могу се видети трагови кишних капи – научници чак из њих реконструишу одлике древне атмосфере. Коначно, фосилне биљке са бодљама и трњем налазе се још у мезозојској ери – тако су се штитиле од диносауруса биљоједа.
Речи о ружама без трња, одсуству кише и зиме – ако уопште и имају смисла – не односе се на ову чулну стварност, већ на другу раван постојања која је затворена за прогнанике из раја.
Свети Јован Златоусти прикладно описује разлику између два стања бића – пријатељско пре Пада у грех и непријатељско после њега – на примеру истих рајских животиња.
Библија каже: „Бог начини од земље све животиње пољске и све птице небеске и доведе их човеку да види како ће их назвати“ (Пост. 2:19). Зашто се онда, пита Златоуст, Адам није уплашио и побегао чим је видео ову огромну поворку тигрова, вукова и слонова како му прилазе?
Заиста се сада плашимо свих ових створења, каже светитељ, „али у почетку није било тако и животиње су се плашиле и дрхтале и клањале се пред човеком као пред својим господаром.“
Човек је био центар света, али се Падом његов положај у универзуму променио.
Творевина се, такорећи, побунила против свог господара: „све док је [човек] имао поштовање према Богу, био је страшан зверима, али када је пао, почео је да се плаши и најмањег од својих другова“.
Наше тренутно место у универзуму чини да се плашимо свега на свету: бактерија, животиња, вулкана, астероида. Пали човек је мали зупчаник у огромном космичком механизму.
Али, како је Ериугена написао „да човек није згрешио, он не би био вођен заједно са другим деловима света, већ би управљао свиме“.
А шта је са самим човеком? Какав је био пре пада у грех, пре тог трагичног тренутка када се појавио у овом садашњем видљивом свету?
Развијајући идеју исконског јединства, Свети Григорије Нииски је тврдио да је Бог првобитно створио не само две изоловане индивидуе, већ и целокупну „пуноћу човечанства“ (πληρωμα). Његово стварање је приписао првом библијском помињању стварања човека (Пост. 1:27) где он још није назван Адам: „Божанским провиђењем и силом све човечанство је обухваћено овим првим уређењем“.
Према Светом Григорију, у рају није стајало пар људи пред Божјим погледом, већ сви који ће се икада родити – „цела природа, која се простире од првог до последњег“.
Са Падом у грех, почиње историјско време у коме људи замењују једни друге кроз рођење и смрт.
Али много пре тога, „сва пуноћа човечанства… као да је у једном телу обгрљена промисаоном силом Божијом“, тако да Књига Постања говори о целокупној људској природи као о једном човеку: „Зато је целина названа по једном човеку, јер за силу Божију – нема ни прошлости, ни будућности“.
Уопштено говорећи, наше представе о правди не уклапају се лако у доктрину у којој су због преступа једног пара, сви њихови потомци на Земљи били кажњени.
Чак ни најкрвожеднији диктатори не затварају човека за злочин који је од памтивека починио њихов пра-прадеда и било би чудно да је то учинио Бог који воли.
Апостолове речи о Адаму, у коме „сви сагрешише“ (Рим. 5,12), постају разумљивије ако замислимо да се Пад није догодио у оквирима земаљске историје, већ на месту где је време текло другачије него сада и где није било разлике између прошлости и будућности, између предака и потомака.
Људи, раздвојени читавим епохама у овом свету, могли су се у Адаму сјединити у сфери првобитног бића и, сходно томе, постати саучесници заједничког злочина.
Зато свако, без обзира на датум рођења, може да понови са псалмистом: „Ево, у безакоњу сам рођен и у греху ме роди мати моја“ (Пс. 51, 5).
Прича о Адаму и Еви је прича о сваком од нас.
Било би погрешно мислити да је свет који је створио Бог нестао, да је уништен, а да су животиње и сва друга створења морала да настају „изнова“ много милијарди година касније у оквиру видљивог Универзума.
Уместо тога, има смисла говорити о два паралелна стања исте стварности. Та стања нису у односу линеарне зависности.
Ако су диносауруси у нашем свету изумрли пре 66 милиона година, то не значи да им се нешто догодило са друге стране видљивог бића.
Сунце и Месец, који су се из перспективе палог човека појавили 9 милијарди година након Великог праска, могли су да настану трећег дана у другој димензији.
Време ту и тамо тече потпуно другачије.
Из истог разлога било би бесмислено питати се шта је човек радио после Пада, док су се еволуцијом стварали услови неопходни за његово постојање ван раја.
Уосталом, као што је већ речено, можда се цела еволуција, која је трајала стотине милиона година земаљског времена, уклопила у тих неколико минута када је Бог у рају изрекао своју осуду Адаму и Еви.
Ову идеју је лакше замислити ако се присетимо теорије мултиверзума коју заговарају неки савремени теоретски физичари.
Према овој теорији, поред видљивог универзума постоји бесконачан број паралелних светова који су ван домашаја чак и најмоћнијих телескопа. У некима од њих могу деловати различити закони природе, док су други скоро тачне копије нашег универзума.
Према америчком физичару Александру Виленкину „паралелни универзуми су као паралелне линије: немају заједничких тачака. Сваки од њих се самостално развија у посебном простору и времену које не може да продре у наш универзум“.
Једна хипотеза сугерише да су се такви универзуми могли формирати током брзог ширења свемира након Великог праска.
Према другој хипотези, коју је предложио амерички физичар Хју Еверет, наш свет се стално грана од паралелних универзума где се остварују сви могући исходи сваког квантног догађаја. На пример, када фотон у нашем свету прође кроз један од два прореза у експерименталном екрану, ствара се алтернативни свет у коме је тај исти фотон прошао кроз други прорез.
Ни на који начин не сугеришем да се паралелни светови о којима се говори у савременој космологији треба изједначити са Царством Божијим.
Ипак, резонујући по аналогији, може се рећи да је пропадљиви свет искривљена копија првобитне творевине која се одвојила од њега да би постала привремено уточиште палим бићима.
Није ли на то мислио Свети Григорије Богослов када је писао: „Један од светова је створен раније.
Ово је друго небо, пребивалиште богоносног, видљиво једном уму, пресветло; у њега ће човек Божији ући касније, када ће, очистивши ум и тело, постане богоподобан.
А други је пропадљиви свет, створен за смртнике“?
БИЋЕ НАСТАВЉЕНО
О АУТОРУ:
Александр Валерьевич Храмов рођен je 7. маја 1989.
Доктор палеонтолошких наука и писац.
Виши истраживач на Палеонтолошком институту Руске академије наука.
Храмов пише о палеонтологији, историји односа науке и религије, филозофији науке и хришћанској теологији са чланцима објављеним на руском и енглеском за часописе National Geographic, Esxatos, Элементы, International Journal of Orthodox Theology, Philosophy and Epistemology of Science, Inviolable Reserve и друге.
Аутор је три књиге, од којих је превод који читате први на српски језик.
ИЗВОР:
Обезьяна и Адам : может ли христианин быть эволюционистом? / Александр Храмов. – Москва: Никея, 2019. (на српски преведено са превода на енглески Alexander Valeryevich Khramov, The Monkey and Adam)
ПРЕВОД: Давор Сантрач
