Седи бакица на клупи у прометном делу града. Сићушна као дете пребира нешто по врећици која је крај ње. Из велике зграде испред које седи избацују очуван намештај јер га замењују новим. Бакица је скромно обучена, стара и уморна. Вероватно је дуго чекала да дође на ред, можда баш у тој згради. Извадила је из кесе у којој ни нема бог зна шта јабуку петровачу и дуго је гледа. Сигурно ју је понела са собом још јутрос рано када је кренула мислећи да ће јој затребати. Око ње горко мирише самоћа. Пролазе мајка и детенце које вози мали бицикл одгурујући се ногама. Бакица му пружа јабуку. Дете пружа ручицу да је узме. Мајка не скида телефон са уха. Само гурне дете даље и још му обрише ручице влажном марамицом. Бака оста још усамљенија са својом петровачом у рукама. Али се дете окрете и награди је најмилијим осмехом на свету.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
nekazano.me
