На врху неба
Стајао је кантар,
Помало рђав,
А помало златан.
Неко је мерио,
Вагао и делио,
Сваком ко колико
може да понесе.
На један је тас просуо звезде,
У други је сипао море.
Дао ти је све,
А да ништа није твоје…
А ми смо се волели
У касне сате,
Клели у вечност,
Причали о Богу.
Размењивали по туђим собама
Заборављена срца и кошобране…
Ми смо се волели
Сувише нежно,
Док смо чекали
Киша да стане,
А онда отишли
Неким путем боси,
Гледајући шта то онај други носи.
