Један од најконтроверзнијих старих кинеских обичаја подвезивања стопала спроводио се скоро 1000 година, а неколико теорија објашњава како је настала таква пракса.
Почеци сежу у далеки X век, док је пракса трајала све до XX века. Постоји неколико теорија које нуде разлоге за почетак ове непријатне традиције, од жеље да се имитира природно мало стопало принчеве најдраже конкубине, па све до приче о царици која је имала мала, здепаста стопала, због чега су постала помодна.
Постоји веома мало писаних доказа о овом обичају, а према ретким записима, Kинези су тим обичајем славили своје плесачице које су биле познате по маленим стопалима и предивним тачкама које су изводиле. Подвезивање стопала практиковала је елита у богатим деловима Kине, што сугерише да је обичај потекао од богатих девојака које су на тај начин славиле своју поштеђеност од физичких послова. Такође су тиме славиле могућност својих мужева који су могли да се жене девојкама које нису морале да раде. Њихов једини задатак је био да служе мужевима и држе домаћинство наређујући слугама. Економска и социјална драж тих жена постала је сексуално привлачна за богате мушкарце.
Неки стручњаци процењују да је чак две милијарде Kинескиња подвезало стопала у периоду од краја X века, па све до 1949. године, када су комунисти законом забранили практиковање тог обичаја.
Подвезана стопала сматрана су еротичним, а постоје и приручници за секс из времена династије Ћинг који су предлагали 48 различитих начина за игру са њиховим ногама. Иако су женска стопала излуђивала мушку машту, неки мушкарци их никада нису видели без завоја. Разлог за то је и једна изјава да таква женска стопала без ципеле заувек униште сваки естетски осећај.
Мушкарце је узбуђивао женски ход, који је због поломљених костију и завоја био отежан, а углавном су се љуљале у ходу. Жене су због тога ходале пажљиво и опрезно. Чињеница да су подвезана стопала била скривена од мушких погледа била је сама по себи привлачна, док су та иста стопала имала неподношљив мирис и разне гљивичне инфекције на деловима који нису били приступачни за прање.
Подвезивање се најчешће базирало на ломљењу костију лука стопала. Процес је трајао готово две године како би се добио жељени ефекат стопала великог свега осам центиметара. Најчешће је почињао између треће и једанаесте године живота, пре него што се развије лук стопала до краја. Радило се у зимским месецима како би ноге биле неосетљиве на бол. Прво би се свако стопало умакало у топлу мешавину биља и животињске крви како би се смекшало, а потом би се нокти на ногама секли колико је допуштено како би се спречио настанак инфекције.
Девојкама су масирана стопала, како би се припремила за оно што следи, а дугачки завоји којима се то све изводи умакали су се у исту ону мешавину биља и крви. Да би се спречио раст ноге, прсти стопала се савијају према доле док не дотакну табане и притискају се док не пукну. Није било никакве анестезије током процеса, тако да су девојке трпеле несносан бол. Kада се прсти сломе и савију под табан, цела нога била је затезана уназад како би лук стопала такође пукао и тиме омогућио почетак правог подвезивања.
Kада је подвезивање завршено, крајеви тканине која је служила у те сврхе били су зашивени како би се спречило отпуштање. Сушењем, завоји би се додатно смањили и још чвршће подвезивали. Да би кости зарасле на прави начин, пуно пажње је посвећивано стопалима која су се редовно прала и прегледала. Умакана су у посебне смесе које су помагале да одумрло ткиво отпадне, а након оваквог третмана стопала би се поново увијала, сваки пут додатно чвршће.
Ипак, подвезивање је могло узроковати тешку инфекцију и гангрену, а живети са таквим стопалима било је болно, иако је било уврежено мишљење да су жене могле нормално да ходају, раде у пољима и пењу се по планинама.
Облик савршеног стопала био је попут лотосовог пупољка, округласто и заобљено на пети, а на прстима прелази у шиљак, чиме је сва тежина пренесена само на велики прст.
Национална географија
