Лик ствари које ће доћи: Црњански и Берлин 1928. године

Стицајем околности, у књижевност сам ушао као књижевни критичар који није објављивао прозу, да бих сада, четврт века касније био писац, који не објављује књижевне критике. Дакле, био сам или једно или друго. Та необична позиција пружила ми је могућност да гледам писце очима критичара и критичаре очима писца. Док сам писао критике, било ми је смешно колико је јака сујета писаца, а и њихова осветољубивост. Рецимо, после негативне критике његовог претходног романа, један писац је позајмио моје презиме да би именовао, ако се не варам, лик усташе у свом следећем роману. Тај роман, на његову а и моју жалост, није баш најбоље прошао, па мој споменик у српској књижевности изгледа неће преживети суд времена.

Са друге стране, као писац, некада бих остао запањен космичком глупошћу критичара: рецимо, један је написао да сам агент глобализма, будући да сам у роману Велики јуриш традиционални (српски) мотив оклеветаног јунака повезао са сценама секса и насиља.

Прво, у том роману не постоји мотив оклеветаног јунака. Друго, роман је ратни (отуда насиље). Треће, у Солуну је, током Великог рата, било бордела.

Нисам их ја измислио.

Али ово што сам написао, само су пуке анегдоте. Проблем почиње код класика српске књижевности чије се књижевна вредност признаје. Они најбољи имају у свом опусу неко тамно место које критичари не разумеју, а пошто није лако признати да се нешто не разуме, онда се уради оно што је лакше: каже се, бираним речима, да то тамно место није тамно, већ да не ваља. То не значи да критичари немају појма. То значи само то да постоје она места где велики писац превазилази једно време, па чека млађе критичаре да виде оно што старији нису могли да виде. А ти млађи, који долазе, једном ће такође бити стари, па ће тада упознати и своје сопствене границе. Када се појаве још млађи критичари. Велики писци их, међутим, неће упознати никада. Баш зато што су велики.

Такав један писац је, рецимо, Црњански.

Црњански у Берлину

Током свог првог боравка у Немачкој, на месту аташеа за културу при посланству Краљевине СХС (1928–1829) Црњански је написао један путопис о вајмарском Берлину који је назвао Ирис Берлина. Тај путопис отвара његову Књигу о Немачкој која је штампана 1931. године код Геце Кона. Међутим, годину дана раније, дакле 1930, после чувене полемике са Српским књижевним гласником, Црњански код истог издавача објављује и путопис Љубав у Тоскани. Данас се много већа пажња поклања овој другој књизи путописа, а када се оне упоређују, критичари редовно дају предност Љубави у Тоскани.

Изгледа, заправо, да већина критичара уопште не зна шта да ради са Књигом о Немачкој, а посебно са поменутим текстом о Берлину. Примера ради, Радован Вучковић, човек који се са пуним правом сматра једним од најбољих стручњака за међуратну српску књижевност, пише како Црњанском није „пошло за руком да напише неоромантичарски путопис о светској метрополи [Берлину] о стецишту знања и достигнућа модерне цивилизације и жили куцавици европске политике на размеђи Истока и Запада”.

У реду. Знамо шта Ирис Берлина није.

А да ли нешто јесте?

Одговор је потврдан: јесте нешто и то нешто веома важно. Али да би се то нешто видело, морама да променимо начин на који гледамо Црњанског. Он није био само лиричар и поета, аутор Дневника о Чарнојевићу, Лирике Итаке, Суматре и Стражилова, односно Сеоба, већ исто тако и аналитичар који је умео да примети оно што други људи, његови савременици, нису могли да виде.

Дакле, шта је то важно видео Црњански у Берлину 1928. године?

Ево једне реченице са почетка путописа која даје одговор на то питање: „До рата та варош (…) припадала је војничкој Пруској. Сада она потпуно влада свом Немачком (…).”

Да је Црњански казао само то да се Берлин након Великог рата разликује од Берлина после Великог рата, то би била једна обична фраза. Свако је то могао да види, свако је то могао да напише. Међутим, у реченици коју сам цитирао, Црњански иде један корак даље. Он каже да се није променио само Берлин, већ да се променио однос између Берлина и државе. До Великог рата, Берлин је припадао Пруској. После рата, Немачка припада Берлину.

То је огромна разлика која сугерише да постоје два типа града. Предратни ћу назвати полисом и послератни Мегалополисом.

Полис и Мегалополис

Полис је утемељен на хуманистичким вредностима: у његовом центру се налази човек и он је подређен држави, па зато Полис може да буде престоница за коју се гине. Као што се, рецимо, гинуло за одбрану Београда, 1915. године.

Мегалополис је антихуманистички настројен; у његовом центру се налази новац; он је надређен држави што значи да држава практично престаје да постоји: постоји Мегалополис и његово залеђе; за Мегалополис се не гине; Мегалополис убија.

Пошто се полис прелио у државу, грађане полиса обједињује заједничка прошлост, на којој се и базира национални идентитет. Стога се у полису налазе знаци колективног историјског памћења. Слика тог историјског памћења је централни трг полиса по коме шетају његови грађани, мешају се, разговарају, додирују, а све под сенком заједничке прошлости коју симболизује споменик. А материјализација нарације о подвигу појединца учињеног у корист народа, односно ближњих. Баш зато што постоји заједничка прошлост, полис одликује компактност.

Супротно томе, Мегалополис није утемељен у заједничкој прошлости, већ у надању у заједничку будућност од које се очекује једино економски просперитет. Зато су у његовом центру налазе небодери који одражавају моћ (интернационалног) капитала, који ствара мрежу мегалополиса, донекле надилазећи националне границе. (Црњански је добро приметио да послератни Берлин више личи на Њујорк него на Немачку). Мегалополису нису потребни ни споменици, ни држава нису потребни. Зато његово становништво није хомогено, већ, напротив хетерогено, будући да их све спаја само једна ствар: љубав према новцу. И та љубав је оно што треба да их учини покорним, онима који имају новац.

Хетерогеност Мегалополиса се одражава и на његову урбанистичку природу: док у полису постоји трг где се хомогено становништво меша и додирује, будући да и поред свих разлика имају неки заједнички именитељ, становништво Мегалополиса живи одвојено у својим квартовима, као у тамницама или тврђавама – што зависи од количине новца којим располажу.

Жудња за будућношћу

Да ли је све ово Црњански знао или макар наслутио? Ја мислим да јесте. Ево шта каже о послератном Берлину: ,,Та метропола, што се много изменила, што не жуди за прошлошћу, већ за будућношћу, што подучава, заповеда, ломи, вара, трује и храни, сама по себи вреди да се упозна уздуж и унакрст, баш зато, јер је скроз модерна, са новим профилом, без оног бившег под шлемом.” Јасна подела: предратни, пруски Берлин је био утемељен на прошлости; послератни Берлин, мегалополис у настанку, жуди за будућношћу.

Оно што ми се допада код Црњанског у овом путопису јесте консеквентност. Видели смо да је подвукао жудњу за будућношћу уместо заједничке прошлости, а потом извлачи консеквенце из тезе. Описујући послератни Берлин, Црњански пише: ,,Ради се и мисли на отплату, купује намештај, књиге, радио, куће, увек са калкулацијама непоколебивог поверења у своју банку, предузеће, фабрику, организацију, у Берлин, у Немачку.” Најпре, да не буде забуне, сви курзиви припадају самом писцу. Црњански је знао шта треба да нагласи, знао је шта је важно: то је вера у будућност. А у Мегалополису постоји само једна будућност – економска. Само она и ниједна више.

Црњански наглашава да се купује на отплату, на кредит, што значи да се верује да ће будућност бити просперитетна и да ће кредити моћи отплатити. Од кога зависи таква будућност? Најпре од Банке, а тек на крају низа, од државе (Немачке). Тиме Црњански прецизно показује распоред центара моћи у Мегалополису: моћ полази од банке, а завршава се државом, која се налази на крају ланца моћи. (Читалац може да види како се преокренуо распоред центара моћи у односу на полис, где би држава била на првом месту, док би јој банка била подређена).

Дакле, тамо где је у полису трг и споменик који сугерише обједињавање његових становника, тамо се у Мегалополису изнад свега осталог издиже шума небодера у којима су канцеларије банака. А те банке, у небодерима који су постајали заштитни знак Берлина крајем двадесетих година, прошлог века, оријентисале су се према америчким банкама, што Црњански врло прецизно описује: ,,Но та иста варош [Берлин] дрхти, сагнувши шију, у јарам од американског злата. Постаје једна велика берза, на којој се мисли американским подацима, курсевима и интересима, скоро би се могло рећи: за величину и потребе УСА.”

Доларска дипломатија

Црњански је ово могао да поткрпи и чињеницама. Рецимо, у књизи Чедомира Попова Од Версаја до Данцига, у одељку ,,Доларска дипломатија САД” описује се начин на који су САД користили своје финансијске потенцијале за остваривање политичких циљева. Попов спомиње велико позајмљивање и инвестирање америчког капитала у Немачкој: ,,У току двадесетих година Немачка је у САД направила 180 различитих зајмова у укупном износу од око 9,5 милијарди долара.” Немачка је била главни прималац америчких кредита у Европи, а заједно с новцем, у земљу долази и култура.

И сада ту долазимо до места са кога чак ни Црњански, који све добро види, не може да види даље. То је загонетка титулара Берлина, титулара Мегалополиса. Црњански је добро уочио да држава припада Мегалополису, што значи да нестаје. Али, коме припада Мегалополис? Американцима, који дају кредите и новцем денационализују Немачку? Или пак припада некој скривеној Немачкој/Прусији која користи амерички новац да би што пре превладала последице пораза и тако се спремила за реванш другим средствима.

Црњански не зна тачан одговор, али је довољно поштен да ту своју несигурност предочи читаоцу:

,,Американизација Немачке и Берлина, главни је утисак, што га странац може имати, у свом лутању до подне, по радничким предграђима, фабрикама Сименсовим, по доковима берлинских пристаништа – над статистикама немачке металургије, законима о послодавцима, банкама, итд. (Један у ствари револуционаран напор Немачке, диктиран од Берлина, Пруса, прво са намером, ликвидирања рата, затим спасавања економског и социјалног, па затим можда новог империјализма – у другом облику, а не у ратничком?)”

Човек полиса

То да га питање коме припада Мегалополис/Берлин збиља мучи, доказује још једна варијација исте недоумице:

,,Са Хамбургом, пред собом, као великим бродом, што вуче у Америку, сва тешка од земаља рудника, радионица, та варош [Берлин], у пуном грозничавом напону својих железних ланаца, бојадисаних светлости, плови у један нови свет (или ропство?).”

Црњански се заправо, сусреће са битном особином Мегалополиса: то је његова нетранспарентност. Та  нетранспарентност је програмски конструисана, што значи да Мегалополис покушава тако да подеси језик да он буде још нетранспарентнији – добар пример за то је феномен аптајтлинга, односно мењање назива занимања како би им се, номинално, дао већи престиж, док се заправо на тај начин између имена и ствари поставља  зид непрозирности.

То што се налог за некаквом транспарентношћу чује с времена на време, то је, наравно, замајавање будала и не би требало да нас завара. Оно што је збиља важно и што треба ископати – до одговора на питање: ко заправо влада? – то се гура у нетранспарентност, све дубље и дубље, до самог дна Мегалополиса.

Црњански је био човек полиса, то је несумњиво. Он је имао осећај за колектив коме је припадао, а то је био српски народ; имао је осећај заједничке прошлости. Најзад, није марио за новац, јер није веровао да је новац корен свега и највећа вредност. О томе добро говори она антологијска сцена из Сеоба у којој Аранђел Исакович пушта да му дукати падају у траву. Има дакле, нешто вредније од новца: рецимо љубав према једној жени, која умире.

Самим тим Мегалополис, па тако и (вајмарски) Берлин, морао је да Црњанском делује одвратно. Ево шта је на ту тему написао Марку Ристићу, док му је овај био пријатељ: ,,Берлин пак, као величина, резултат, ‘лепота’ модерна толико је идиотска, да ја никада више не могу сањати о Београду у том правцу будућности.” А неку деценију, касније, као емигрант, у Лондону се сусрео са истим онаквим робовањем новцу какво је могао упознати у Берлину. О томе постоји јасан траг: то је Роман о Лондону за кога Црњански на једном месту каже да га је написао како би показао ,,ужасно људско робовање новцу”.

Отпор Црњанског Мегалополису је очигледан. Међутим, треба поменути једну ствар која је важна, а може лако  да се превиди.

Иако је у Берлину, и касније у Лондону, видео моћ Мегалополиса на делу, Црњански никада није имао осећање инфериорности према њему. Напротив. Супериорност је у погледу Црњанског, у његовој моћи перцепције и анализе: он непогрешиво види све оно у чему се очитује дух Мегалополиса у вајмарском Берлину. Његови савременици, попут Драгише Васића или Винавера, нису то могли да виде тако јасно као он. Њихови увиди јесу занимљиви, али су далеко од дубине Црњанског. Зашто је то тако?

Хорст Науман: Вајмарски карневал (1928)

Дух времена

Црњански је свакако сматрао да Полис треба одбранити, али није сматрао да се одбрана од надирућег Мегалополиса може извести ограђивањем, самоизолацијом или упорним одбијањем да се призна да Мегалополис јесте и да постоји. Он је желео да спаси полис тако што ће га накалемити на Мегалополис, односно на дух времена у настајању. Њему је могла бити блиска она позната максима: променимо се да бисмо остали исти. Зато код Црњанског франетична отвореност за ново – рецимо, за филм, за авијатику – није последица жеље да самог себе промени, већ супротно, последица жеље да се стекне моћ како би остао исти у времену у коме се слаби мењају.

Ако бисмо тражили пример неке системски вођење политике која се руководи таквим циљем, морали бисмо да се окренемо Далеком истоку: донекле Јапану, али пре свега Кини. Моја досадашња искуства са Кином, било непосредна, било посредна, навеле су ме да помислим да је такав однос према Мегалополису основа кинеске политике: преузети од Мегалополиса све што даје моћ, дистанцирати се од свега што ту моћ одузима. То је Кина, данас. Ево само једног примера: да би држава била јака, банке морају да постоје и да буду јаке. Али држава мора да контролише банке, како банке не би контролисале државу. Зато је кинески банкарски систем већином у државном власништву.

Свакоме ко бар овлашно познаје кинеску историју биће јасно зашто је то тако. Управо зато што није била на висини духа времена, пре свега у равни технологије, Кина је изгубила два опијумска рата од Британије половином XIX века. Последице су биле катастрофалне: Кина је de facto постала колонија. Период који почиње поразом у Другом опијумском рату, а завршава оснивањем Народне републике Кине, они данас називају веком понижења, односно веком срамоте. Врло транспарентно. И баш зато што им је јасно шта се догодило тада, Кинези данас желе да буду у сагласности са светских духом. У противном, дочекаће их још један такав век.

Црњански је преводио додуше не са оригинала, јапанску и китајску поезију. Резултат су књиге Антологија кинеске лирике (1923) И Песме старог Јапана (1928). Дакле, као и већина ондашњих интелектуалаца, Црњански није био европоцентричан. Случајно или не, његово разумевање вајмарског Берлина одражава логику Далеког истока: модернизуј се да би стекао моћ да останеш исти. Нема изолације, али нема ни очараности новим временима. Нема инфериорности, укратко. Постоји само нека унутрашња снага, која Црњанског брани од тог осећања.

И то је Црњански, у свом најбољем издању: његова књижевност је између осталог, имала и ту моћ да осветли и дочара дух времена у коме настаје.

Роман о Мегалополису

Ја сматрам да књижевност то треба и да чини: да осветљава свет у коме живимо. Када сам се после романа Велики јуриш, који је објављен 2018. године, почео да размишљам о новом роману, врло брзо ми је постало јасно да то мора да буде роман о Мегалополису. А то значи о вајмарском Берлину из 1928. године.

Исто тако сам схватио да то мора да буде и роман о Црњанском, управо зато што је његов однос према Мегалополису био супериоран у односу на све друге. Нажалост, Краљевина СХС а онда и Краљевина Југославија нису били на нивоу Црњанског, што је разумљиво: не постоје генијални народи, већ само генијални појединци.

Зато сам и написао роман који се зове Омама: желео сам да кроз причу о једном генију попут Црњанског, сугеришем какав треба да буде наш однос према Мегалополису данас.

Омама је дакле, и омаж Црњанском и корак даље од места где је он застао у свом истраживању вајмарског Берлина: то је роман о томе како Берлин из 1928. изгледа данас, 2021. године.