Казивање о књизи кратких прича „Додир“, хиландарског
монаха Теодосија, могли бисмо започети – ја ћу то свакако учинити,
самозапажањем да је њен садржај сублиман и укорењен у суштост доброг
разумевања световног, овостраног, често у свеколиком смислу минорног у
односу на духовни узнос који подразумева блискост са Богом, који
подразумева неподељену љубав према ближњима, будући да у
семантичком смислу, саозначава запажаја о некдањем врмену, времену
његових младих дана. Књига кратких прича „Додир“ представља значајан
допринос савременој српској књижевности, најпре због тога што монах
Теодосије књижевно приношење чини са временске дистанце која ни у
једној речи не доводи у питање његову изузетну ретроспективност,
инкорпорирану у саопштавање следствено трагу који су у књижевности
оставили код нас, поред неколиких – Данило Киш, Брана Шћепановић,
Давид Албахари, или у свету запамћени, пре свих Антон Павловић Чехов
(коме је пошло за пером да за 44 године живота напише 17 драма и око 600
прича – и уврсти се међу највеће новелисте европског реализма).
Приче монаха Теодосија карактерише миран исповедни тон,
оригиналност и збијеност у саопштавању, импресивни – минуциозни описи
људи и догађаја, виђених тек отвореним очима, а касније и помним
запажајима стварности коју је живео до духовног узноса и потпуног
посвећења богослужењу. Приче монаха Теодосија су речима кратке, а по
књижевном волумену неупоредиве са том врстом сасвремене књижевне
продукције. Писане су у стишаности и, може се запазити, описом знатно
другачијег друштвеног и породичног окружења ослоњеног на постулате
који су садашњим генерацијама маштани и готово недокучиви образац за
разумевање породичних и свеколиких других друштвених односа, будући
да нам је савремена напредица, колико колико подарила толико и сурово
удаљила нас од нас, учинила да не будемо блиски као у монаховом
казивању, већ самозадовољни, далеки једни од других – осамни, а да то
најчешће и не примећујемо.
Способност монаха Теодосија да сажетак приповести
структурише и у само неколиким кратким реченицама учини памтљивим
на дужи рок, чини га посве особеним, а саопштено опредмећено до
потпуне видљивости, и осећања да се – метафорички речено, између удаха
и издаха – тренутно, дакле, запамти од прве до потоње речнице, све што
јесте императивно за творење овако кратких прича – нимало лаком
књижевном подухвату. Посебице уколико се има у виду да са мало речи
треба рећи све што се разложно прихвата као свевидан почетак и
поентирани крај, без недоумица у погледу резолутности свега реченог. У
његовим причама, запазићете то, нема периболичности, нема дакле, украшавања мисли, нема описивања – народски речено, надугачко и
нашироко, већ у сведеној форми каже све и – све што је у времену које
живимо благоугодно, нарочито уколико се има у виду да цео свет „кубури“
са помањкањем времена. У свим дотоцима, дакле, монах Теодосије
приповеда без индигнације, без зловољности, иначе – свеприсутном
социјусу (прастиоцу) нашиих малих живота, и то мишљења сам, свим
причама у овој књизи даје особен лирски шарм,
Већ у првој причи подно наслова „Ми“, монах Теодосије
персонализује саопштавање о оном што му је најближе, о оном што
прецизно дефинише његов улазак у стварни и сурови свет, са следом
калејдоскопских збивања, о којима ће зборити у наредним слојевима
књиге, из којих ће се читаоцу покадшто приказати и сложени породични
односи, али све у сублимности која искључује могућност икаквог
супонирања јели штогод остало не речено, што би се могло препознати као
вешто затајено подно записаног.
Испод другог наслова „Албум“, монах Теодосије сугерише
посматрање девет слика које антологијским распоном урамљује и о свакој
појединачно слови, вешто уводећи читаоца у „специјес факти“, у
чињенично стање, у коме нема места дилеми ко је на којој слици, где се и
шта налази, на шта у детаљима скреће пажњу, како функцоонише ток
мисли и говора, како свевиди место где се налази, зашто су отац и мајка
баш ту, зашто се, рецимо на другој слици појављује асоцијација на дијалог
из бајке о „Црвенкапи“, браће Грим, поентирајући питалицом: „ – Баба,
зашто су ти тако велике шаке? Да те јаче лупим када будеш неваљао“.
Слике се даље секвенцирано смењују као на филмском платну,
увек са дијалошким словом на крају, домишљеним налик кратким хаику
формама – које отварају и затварају вектор – величину разуђену између
питања и одговора – реченог и само наизглед недореченог. Утисак је да би
се саопштавање у девет слика могло читати и као књига у књизи, без
обзира што се ни остатак казивања не удаљава од наглашено
супстанцијалног – суштаственог књижевног манира, условно речено.
На потпуно својствен начин монах Теодосије слови о „муци“
коју чинимо једни другима, чак и најближима – вољно или невољно, без
значаја је, јер потраживање опроста се увек заврши у сузама, уколико је
емоција потражиоца дошла из најдубљег сопства. Ненаметљиви су, али
свеприсутни ликови оца и мајке – о којима призивом сећања говори као о
поподарју које укључује најнежније тренутке распоређене између њега и
њих – мајке родиље и оца чији додир прима као најдражу детињу
искуственост, као нешто би и у лирском опису и уствари желео бесконачно
да траје – и трајало је све док је, како каже, „дечак целивао оца у чело, на
крају његовог земаљског пута“, да би када је као стасао човек, описујући
срцем тај тренутак са пуно љубави и захвалности свој драгоцени
емоционални иметак пренео у спремник најдражих сећања.
Читаоци ће запазити језичку пуноћу и вештину амплификовања
– ширења садржаја до потоњег којим само у краткој, али снажној
емоционалној дознаци, преко једанаестогодишње нараторке – братанице
Јоване Кокановић, читаоцу обелодањује своју одлуку о призиву свемогућег
и посвети монашком животу. Драган Гага Кокановић се утомио између
корица ове књиге која сведочи да јесте био са ове стране, да је то и сада
заветан Господу као посебна прича у причи која се не завршава у свести
оних којима је досуђено да дођу и прођу.
