Фланер је, у најкраћем, шетач који пасионирано и „креативно“ опажа град, ишчитавајући га кроз његове социолошке структуре. (Непрестано иде у Мол! Прим. уред.) Нераскидиво је везан за урбанитет. У својим воајеристичким шетњама он осјећа град свим својим осјетилима. Из близине посматра градски инферно, али ствари не узима здраво за готово. Видљива и опипљива „званична“ реалност њега не занима. Како ће Банелли рећи пишући о Хесселу: „Фасцинира га перманентна дијалектика различитих времена која се таложи у великом граду“. Он тражи оно скривено, гули љуштуре и наслаге на стварима и лицима. Трансформира их на начин да они попримају само оно значење које им он даје. Реалност која њега занима неријетко је она мрачна и скривена, реалност је то запостављених скупина и полусвијета. Имајући то у виду, није нам тешко закључити да је фланерова работа заправо пјесничка. Ријеч је у коначници о трансцендираном Бауделаировом пјеснику. Архетипском умјетнику на прагу рађања модерне. Лутајућа је то душа која тражи тијело. Лако нам је стога закључити да није свака шетња урбаним пејзажом фланеризам.
Иако фланер у потпуности припада метрополи и своје урбане шетње предузима у цјелокупном урбаном пејзажу, своју најпотпунију реализацију он проналази у оквиру пасажа, архитектонског феномена који је рођен истовремено кад и фланеризам. Стаклом надсвођени пролази у којима су се смјестиле продавнице, театри, услужне дјелатности, рестаурације и други садржаји, замаглили су до тада јасну границу између екстеријера и интеријера. Такав корјенит друштвени „догађај“ није могао проћи без фланера. Фланер је у пасажу као риба у води. Бењаминово монументално дјело „Арцадес Пројецт“, на којем је радио од 1927. године, па све до своје смрти 1940. године (и којега, узгред, никада није завршио), заувијек је и литерарно нераскидиво повезало фланера са пасажима, чинећи да једно другоме дају трајни смисао. При томе, фланер својим обитавањем у пасажу не даје пристанак новој форми капиталистичког живота. Прије би се могло рећи да протестира против исте. У понеким радовима чак проналазимо и тезе према којима фланеризам садржи и одређену дозу активизма.
Овај градски луталица хода полако и без циља. Заузима једну наизглед амбивалентну позицију, ону индивидуалца у гомили. Увијек је у пуном посједу свог индивидуализма. Нема фланирања у групи, то је увијек активност појединца. С друге стране, његово природно станиште, његова позорница је гомила. Он зна да је у гомили, али није дио гомиле, и ужива у томе. Стога су многи, а у чему је предњачио Бењамин, склони устврдити да је фланер симбол отуђења које је дошло у пакету са процватом модерне. Но, било би погрешно на основу тога устврдити да је фланер усамљен. Томе није тако. Да ли му је при томе досадно? Не, ни у ком случају, мада би могло лако бити да га ја на фланирање нагнала доколица као нуспроизвод поменуте алијенације. Но, и ако је тако, досада се распршила оног момента када је шетач постао фланер.
Фланирање је тјелесно искуство, захтијева кретање. Физичку присутност у мизансцену. Задовољство је у самом чину кретања. Фланер не хода по утврђеној рути. Креће се без циља, вођен само интуицијом. Валтер Бењамин је ово имао у виду када је узвикнуо: „Баците план града!“ Фланер не чека, он се креће. Тражење супротставља метафизици чекања, а тиме и досаде. Њему, како већ рекосмо, није досадно.
Драги читаоци, да бисте нас лакше пратили и били у току, преузмите нашу апликацију за АНДРОИД
prometej.ba
