Клечање владике Николаја пред патријархом Гаврилом – догађај који симболизује уједињење

Једна од најузбудљивијих, најдирљивијих и најтајанственијих сцена у историји наше Цркве и нашег народа јесте клечање владике Николаја Велимировића пред патријархом Гаврилом (Дожићем). Због чега је дошло до овог догађаја који симболизује уједињење?

Свети Владика Николај Велимировић клечи у манастиру Каленић (задужбини протовестијара Богдана, угледног великаша из времена владавине Деспота Стефана Високог) и, погледа обореног ка земљи, очију пуних покајничких суза, грли стопала и колена свог патријарха.

А овај седи, плећати старац из Доње Мораче, седе браде и изгледа сличног библијским пророцима, стајао је, усправно као стуб, и с љубављу благословио свог можда и омиљеног епископа и сигурно највећег српског духовника читаве те епохе.

Највећи се смањио до пода, до најниже могуће тачке, да би се узвисио до свега највишег што је људском створењу уопште могуће.

А, ево како се то (и због чега) догодило, читава ова људска и духовна драма, у задњи час преображена у покајно јединство и саборно уједињење архијерејске браће у Христу.

Читаву протеклу годину (1937) обележило је политичко поигравање краљевске југословенске владе са такозваним ”Конкордатом”, посебним (привилегованим) уговором са Ватиканом (код нас уобличеним још давне 1914. године, али непотписаном због избијања Великог рата).

Влада Милана Стојадиновић је агресивно и беспоговорно инсистирала на потписивању овог верско-политичког договора на највишем, државном и парламентарном нивоу.

Српска Православна Црква се чврсто одупрла оваквој одлуци краљевске Јгословенске владе и огромне већине Народне скупштине (било је 166 гласова ”за” и 129 ”против” Конкордата).

И дошло је до немира, уличних протеста (у виду литије, после вечерње службе – од Саборне цркве ка згради Скупштине у Булевару Краља Александра Обреновића).

Пала је крв наших свештеника и епископа у сред некадашње српске престонице (у Кнез Михаиловој улици), а хрватски и словеначки жандарми су тукли крвнички, из све снаге, уз псовање и увреде, шабачког владику Симеона, али и викарне епископа Саву и Платона и преко 40 ту присутних свештеника наше Цркве.

”Летеле су камилавке, цепане одежде, чак је изгажена и исцепана светосавска застава”, а жандарми са страним нагласком су, урлајући, ”псовали поповима српску и православну мајку”.

Министар полиције био је некадашњи римокатолички свештеник и словеначки политичар, режимски миљеник Антон Корошец, и по његовом допуштењу и више него јасним упутствима, деловали су, брутално и најгрубље могуће, за ту прилику доведени несрпски жандарми.

Бесмисао и лудило наводне ”троједине”, ”троимене” државе досегли су врхунац свог политикантског (и антисрпског) апсурда.

Поломљене лобање и повређеног ока, пендреком улубљене митре са сломљеним крстом (од снажних удараца кундаком), владика Симеон Станковић (Сремац из Лежимира, професор Богословског факултета и изврсни познавалац живота и дела Јосипа Јураја Штросмајера) пао је на плочник, сурово пребијен од стране ”наше” краљевске полиције као најгори наводни ”непријатељ своје државе”.

Тучен је, тада, са Симеоном заједно – и викарни епископ Платон Моравички (исти онај, који ће четири године касније, као владика Бањалучки, бити унакажен усташким ножем и, затим, заклан и бачен у реку) и викарни епископ Сава Сремски (који ће, такође, бити страшно мучен и, онда, убијен, заједно са својим верницима, од усташке руке, негде под Велебитом).
Исте и сличне руке које су их тада тукле у Београду, касније су их клале са друге стране Дрине.

Над Србијом и Србима – а посебно над Српском Православном Црквом и њеним верницима – су се полако и незаустављиво навлачили тешки и тамни ратни облаци, пуни црних киша и црвеног океана мученичке крви.

Био је то тренутак свима видљивог преокрета већ одавно погоршаног односа југословенске, екстремно секуларне државе и СПЦ.

А истог дана када је изгласан контраверзни ”Конкордат”, управо следеће ноћи, у 57. години живота умире (већ дуго болесни) патријарх Варнава, са до данас постојећом, оправданом сумњом како је овај наш непоколебљиви чувар вере – отрован!

И, као последица свега, Црква одмах анатемише све посланике Скупштине који су гласали за Конкордат са Ватиканом (на ванредној седниици Сабора) и ”одлучује их од причести” – уз директну забрану присуствовања патријарховој сахрани свима из Стојадиновићеве владе (са изузетком министра војног, генерала Љубомира Марића).

Прекидају се сви контакти између српске Цркве и југословенске државе, а на ванредном Сабору СПЦ је изгласано ”затварање свих православних храмова у земљи” и објављено да се Црква налази ”у стању прогонства”.

На површину избија дугогодишња нетрпељивост европејски, те атеистички оријентисаних овдашњих партијских политиканата према светосавској Цркви и долази до њиховог међусобног и неизбежног, отвореног сукоба.

Духовни рат се показује и избија пуном снагом и све прети да се развије у неслућеним правцима.

Под притиском овакве одлучности и показаног јединства наше свете мајке Цркве, чак и бездушни политичари и корумпирани министри одустају од својих намера (ипак је у њима постојала трунка некадашње предачке вере и сећања на неупоредиву важност Српске Православне Цркве и њених одлука – све до трагичне 1918. године).

И сви ти одавно огуглали политички крокодили, замислите, ипак одустају од Конкордата, молећи за опрост и повратак у редове Цркве. Што им је и омогућено, посебно након доласка новог патријарха (Гаврила Дожића) на светосавски ”духовни престо”.

Међутим, нису све владике биле за овако брз и ”лак” опрост и укидање анатеме.

Предвођени владикама Николајем Жичким (који оштро осуђује ”пандурски курјачки напад” на епископе српске Цркве) и Иринејем Далматинским (двојицом екстремно угледних и изванредно образованих епископа), формирао се мали, али чврсто постављен круг наших архијереја који су премишљали шта ће рећи и како ће поступити у овако тешкој ситуацији (одустајања од тек изречене анатеме, а након јавно исказаног покајања кажњених министара и посланика).

Тек постављени патријарх Гаврило Дожић (који само стицајем околности није био изабран и на претходном гласању за духовног пастира СПЦ, у априлу 1930. године) решио је да лично „ОДЕ НА НОГЕ“ Николају и Иринеју и да покуша да их братски и људски одговори од тешких и опасних расколничких размишљања.

Многи људи су, често, ужасно искушавани опасним и кобним помислима, међу њима чак и они најдуховнији и најозбиљнији – све до самог прага претећег цепања Цркве, који нико од њих, срећом никада (до скоро) није био спреман – ни по коју цену – да прекорачи.

И по сећању самог патријарха (некадашњег рашко -призренског митрополита и пећког архиепископа, након Балканских ратова, а пред скоро коначно духовно уједињење свих наших духовних тронова и црквених Сабора) Гаврила, он је решио да делатно прекине овај период неизвесности и пружи шансу својим епископима (а посбно свом вршњаку и пријатељу Николају) да се врате у окриље црквеног јединства у овим тешким и деликатним временима потпуног државног и друштвеног расула.

Дошао је у манастир Каленић (посвећен Ваведењу Пресвете Богородице) и тамо кренуо – ”наоружан” само својим добростивим осећањем како треба да разговара и братски искрено убеди владику Николаја и његовог сабрата и истомишљеника Иринеја Ђорђевића – у сусрет двојици великих православних теолога и српских духовних пастира изложених тешким премишљањима и још тежим искушењима у идеолошким и цивилизацијским маглама овог кратковеког мировног периода пред само избијање Другог светског рата.

Видевши патријарха како му прилази, Николај се само, без речи, бацио на под пред Гаврилове ноге И ЗАТРАЖИО ОПРОШТАЈ!

Да, затражио је опроштај, он који је у то време а и дуго после тога, био можда и највећи православни теолог на планети и, уз то, ”светитељ у настајању”. Замолио је за опроштај од свог патријарха, који је дошао да (одлучно и добронамерно) затражи од њега стрпљење и смирење, осећај за унутрашњу дисциплину у Цркви и разумевање за већинско мишљење његове сабраће које треба и за њега да буде обавезујуће.

И раскол је спречен пре него што је дошло до тешких, прејаких речи, те нежељено снажне размене и громких укрштања аргумената, сусретом патријархове великодушности и владичиног покајања.
Богу хвала на томе!

Другачије, ваљда, и није могло да буде, јер охолост није појела савест двојице потенцијалних ”побуњеника срцем”, али не и умом, Николаја (родом ваљевског) и Иринеја (горњемилановачког Србина).

Знали су они шта је и какав је поредак у Цркви, ”светој, саборној, апостолској, ‘католичанској’ (васељенској) и јерусалимској”, како се дуго, вековима називала у српском вилајету.

Обојица су, својевремено, били оксфордски постдипломци и докторанти, али, на другој страни – и велики покровитељи православног лаичког ”богомољачког покрета” у Србији и широм Југославије.

И били су савршено свесни свих потенцијала ове цветајуће различитости у Цркви, наравно у оквиру вековног поретка и очекиваног ”сагласја у послушању” у њој.

И ова криза је само појачала снагу међусобне повезаности српских духовних пастира, који су се, и не знајући, изнутра спремали за велика страдања, али и величанствене свештеномученичке подвиге у крволочној и дословно људождерској НДХ, као и под суровом немачком и још суровијом комунистичком окупацијом.

То клечање највећег од свих српских владика (данас прослављеног и у његовом светитељском образу) пред својим патријархом је и архетипска слика нашег узорног, идеалног односа унутар Цркве и њеног неупитног поретка. Икона свега оног чему нас је научио светосавски подвиг, онда, у првим деценијама 13. века, на самом почетку српске мисије у вечности и пред Богом!

bastabalkana.com