Љубав је једно несебично, свакодневно исхођење, кретање ка другом, један несебични, свежртвени, живот за ближње, за своју заједницу, породицу и гради се, остварује, у заједници, јер љубав према себи није љубав, предраги пријатељи. Христос је рекао: ,,Љуби ближњег свог, као самог себе“, али то је рекао на начин на који ми људи, адамити, једино можемо разумети, јер смо по природи палог Адама егоисти и другачије не можемо ову заповест својим умом савршено обухватити. Љубав према себи није дефиниција љубави, јер кад би тако било, планетом би се ширио едемски миомир, а ми Балканци бисмо били најдивнији људи на целом свету и овде, на Балкану, би цветале руже, што не видимо баш потпуно у стварности, иако нећемо порећи, духовност иде на боље и добром смеру, посебно код нас.
Наш Бог, Света Тројица, Бог је Љубави и заједништва јер постоји од Вечности и остварен је од Вечности у тројединој заједници љубави три божанске личности: Оца, Сина и Духа Светог. Човек је створен као слика и прилика Његова, да постоји на начин свог Творца, у заједници, у љубави, да се остварује на начин остварености свога Творца који је остварен од Вечности.
Љубав је жртва, захтева жртву, захтева свакодневни Крст за ближње, а то нам је показао и сам Спаситељ, Син и Логос Божији, Реч Божија, који се родио као један од нас и распео и страдао за нас, да би нам показао сву величанственост љубави Божије и шта је заправо љубав; Бог силази из Царства Свог, рађа се као једно од својих створења и недужно страда и трпи понижења због њих на Крсту, да би их избавио од смрти и греха, узевши на себе грехе и кривицу свих људи, побеђујући смрт, тог највећег непријатеља творевине, својим тридневним Васкрсењем, а могао је, као Творац, да згази све своје непријатеље Својим ногама као какве бубе, али онда не би био Бог Љубави, слободе и правде и Онај Који Јесте, него тиранин и диктатор. Слобода, слободна воља, је предуслов сваке љубави.
Само хришћанство, хришћанска вера, учи о љубави, уз велико поштовање према другим религијама, јер само се у хришћанству Бог жртвује за човека и Своју творевину, док се у другим религијама човек жртвује, односно приноси жртве, крвне – животињске, за своје ,,богове“ и тако видимо како је наша вера истинита и најбоља и да је наш Бог несумњиво тај Бог универзума, јер ако је љубав најузвишенија енергија универзума, онда је несумњиво хришћански Бог, тај Демијург васцелог космоса. Хришћанство је једина филсофија и религија љубави, једина религија апсолутног оптимизма, Вечног Живота, Васкрсења, свежртвености, преображености и несебичног алтруизма. Не постоји нити иједна философија света, од памтивека, која говори о љубави на начин како је говорио наш Спаситељ, Господ Исус Христос, како говори о њој наша Света Црква, нити ће икад да се изроди. Философија љубави може доћи и она је и дошла, само од Оног који јесте Љубав, а то је наш Бог, Света Тројица, откривен нам кроз Јединородног Сина Очевог, Богочовека Господа Исуса Христа.
Како да децу, наша потомства, учимо љубави? Како да им на најјаснији начин објаснимо шта је заправо права љубав?
Тако што ћемо их учити да је љубав жртва, да захтева жртву и да нема љубави без жртве, без Крста. Деца се најбоље уче жртви тако што се уче да уче, да буду послушна родитељима, да воле школу, знање и то је њихова највећа жртва коју они дају у детињству за родитеље, земљу, Бога и нема веће жртве, односно љубави која она у том добу требају да дају и којој требају да се науче. Деца се уче још и да помажу, да буду вредна, уче се емпатији и љубави према земљи, родитељима, нацији, Цркви, вери, према творевини и сваком живом бићу, уче се самилости, несебичности. Она морају научити и да заљубљеност и љубав нису исто, да је заљубљеност почетак онога што треба постати љубав и да је за љубав потребно време, сазревање, стрпљивост, упознавање другог као личност. Потребно је да се непрестано уче раду, да се од малих ногу науче да припомажу родитељима у ношењу заједничког Крста, истражујући и умножавајући таленте и дарове, дароване од Бога.
Родитељи такође требају неуморно да се жртвују за своју децу и једни за друге. Њихова је дужност да децу, која су им поверена од Господа Христа, од малих ногу уче хришћанској вери, да их уче Христу, љубави и да им дају прави пример Христове несебичне љубави и разумевања, да се моле Господу непрестано за њих и Мајци Божијој и Светима и да их воде Њему неуморно, на Свету Евхаристију, на Свету Литургију, да их од малих ногу учине литургољупцима, Богољупцима,чинећи их члановима Христове Свете Православне Цркве, удовима Христовим.
Епископи требају да се неуморно жртвују за своју епархију, свештеници за своју паству, учитељи за своју децу, политичари за заједницу, земљу, град, за свој народ, подражавајући сви Господа Христа, усвајајући Његов најузвишенији пример.
Таленти, дарови Божији, постају корисни само онда када се усмере на добробит заједнице, Христа, на алтруизам, на Љубав, на свеопште добро. Сваки таленат који се не употребљава на корист ближњег, на корист заједнице, јесте бачени таленат у овом добу егоманијаштва и индивидуализма. Пример: ако имамо дар музике, онда лепом и добром песмом помажемо другима, радујемо их, ослобађамо стреса и многобрижја, а таква музика је благословена, исти принцип важи за сваки вид уметности; ако својом креативношћу радимо на изградњи човека, заједнице, ако изграђујемо Тело Христово. Шунд музика, шунд уметност, није благословена. Сва она музика и уметност која пропагира себичност, бестијалност, неморал, празнину и духоклонуће није благословена и долази са ,,друге стране“. Човек је икона Божија, мали бог по благодати и Господ га хоће узвишеног, племенитог и културног, а не распојасаног, себичног, безличног, некултурног и необразованог. Образован је само онај који је успео да сачува лик, образ, Христов у себи, да сачувак лик Божији у себи, како је говорио наш премудри и Свети Владика Николај.
Љубав је, дакле, давање, као што рекосмо, Љубав је Христос, Љубав је Бог и сва љубав долази од Христа, од Бога, сва истина, а бестијалност, себичност, егоцентризам и некултура долазе од непомјаника, од оца лажи. Зато хитајмо ка Њему, ка Господу, будимо неуморни на овом узвишеном делу доброте на ком нас је позвао сам Спаситељ, призвавши нас из небића у биће и створивши нас ту где јесмо, у народу Светог Саве, Светог Симеона, Светих Лазаревића и Петровића, у православном народу, у Његовој Светој Цркви. Трудимо се непрестано у љубави и васпитавајмо нараштаје које долазе у духу те Љубави, да бисмо као добри жетеоци пожњели добар род, Господу на славу, прецима на радост, потомцима на понос!
Маран Ата!
