Српска Православна Црква је не само духовно родила свеколики српски род, већ га и одржавотворила и кроз векове патњи и турског зулума, очувала. Још од Светог Саве Црква је била мајка свом народу. Бодрила га је у успеху, тешила у патњи, штитила у невољи. Била је носилац духовног и културног узлета средњовековне Србија, обезбеђујући тако српском народу вечно место на листи најзначајнијих светских културних баштина. Од црквене елите издвојила се временом и научна елита Србије: Пупин, Тесла, Миланковић, Лаза Костић и многи други прослављени научници и књижевници, научили су прва слова и заволели књигу читајући и слушајући јеванђељске приче. И данас се чини да интелектуална елита воли да се „огрне” Црквом, али само када јој се чини да јој то одговара. А онда, у тренутку када би требало са мајком Црквом сести и за љубав јој вратити љубављу и поверењем, наша данашња интелектуална елита претвара себе у елитисте и отворено, јавно, без срама прозива Цркву! Пишу јој отворена писма и апеле „забринути” интелектуалци, али не пропуштајући прилику да скрену пажњу јавности на себе и своју „изузетност”.
Кажу ови чињеница зналци да своје обраћање темеље на ОРТОДОКСНОЈ ЕКЛИСИОЛОГИЈИ. Тачно је да Црква није само клир али је тачно да пуноћу Цркве и њен конститутивни елемент чини САБРАЊЕ НАРОДА! Не сабрање интелектуалца, професора, пецароша или било које друге професије или хобија, већ целокупног народа Божјег. Да су у том свом апелу дозволили да се нађе неко ко није „др – мр“, или ко се у јавности не представља као интелектуалац односно да су имали жељу да проговори глас народа онда би овај њихов апел имао тежину и требало би се прихватати са уважавањем. Овако се може посматрати као део здружене акције усмерене директно на разградњу и дезавуисање Српске Православне Цркве.
Кад кажем разградњу Цркве мислим на следећу чињеницу да кад неко, било свештеник или мирјанин чини нешто у Цркви, за Цркву или у вези са Црквом требало би да му је на уму да то ради на славу Божју и изградњу Цркве. Ако то не чини онда је разграђује. Ово писмо је у најмању руку „оговарање” Цркве у јавности. Да нису били мотивисани егоизмом урадили би следеће: 1. Тражили пријем код патријарха па му усмено саопштили шта имају; 2. Ако их не би примио написали затворено писмо СА Синоду; 3. Ако не би добили одговор кренули у кампању по Србији, држали предавања и трибине и у живом сусрету са живим народом избрусили своје ставове и за исте тражили подршку од народа и онда то све послали као отворено писмо. Признаћете да су доста корака прескочили. Можда им је идеја била добра али од идеје до реализације дугачак је пут.
Овако, реч је о саморекламерском, самоелитистичком перформансу који самим својим форматом дискредитује сопствени садржај и чак ствара опасну основу за неку нову „еклисиологију“. Наиме, у писму они помињу да су епископи позвани да буду учитељи народа а они се понашају као учитељи епископа из чега произилази да су они нека НАДЦРКВА.
Гордост – омиљени грех нечастивог.
Продукт гордости је гностицизам који концептуално прави разлику на обичне људе – плебс и духовну аристократију која је упућена у „тајна учења Цркве“, у овом случају узвишена тумачења. Отуда, испада, да тако узвишеном науком могу да се баве само интелектуалци а никако обичан пук. На овај начин интелектуалци потписници апела, иако идеолошки потпуно различити, од једног бившег професора ПБФ који је сада дежурни клеветник Цркве на CN – N1, телевизији и њој сличним медијима, постају њему слични по делу који раде.
