- Када је престижни британски часопис The Mirror 2014. године спровео лингвистичко истраживање који британски извођачи имају најпрефињеније текстове, на првом мјесту нашао се бенд Дипеш Мод
Зашто је Бог највећа тема овог бенда?
Текстописац и певач, Гор и Ган, били су опчињени Џој Дивижном, а посебан утицај и на ове момке, као и на Кертиса, извршио је, тада већ легендарни музичар, Дејвид Боуви. Ове младе људе притискали су тескоба, празнина и осјећај неприпадања свијету у који су покушавали да се уклопе.
Нагомиланa тескоба, праћена очајањем због декаденције у друштву и свјетског поретка које нису били у стању да прихвате и нађу му сврху, резултираће револтом – против Бога.
Када Ган пева циничне стихове о Богу садисти, као да чујемо крик Ивана Карамазова, јунака романа Достојевског „Браћа Карамазови“, који исказује свој бунт против Божје творевине у којој је уопште могуће да страдају невина дјеца.
У духовним животима чланова Дипеш Мода слиједи фаза која нас, по свом етичком становишту, подсећа не само на лутања Ивана Карамазова, већ и на творца философије атеистичког аморализма – Ничеа. Први одраз тога су егоизам и хедонизам.
Тон музике Дипеш Мода се мијења. Албуми симболичних назива Black celebration (1986) и Music for the mases (1987) најављују мрачнији звук, али и мрачнија осјећања којима се ови музичари баве. Они су сада мисионари нове животне философије. Позив на уживање, једини излаз из црнила овог свијета, постаје помирење са црнилом у себи, а страст, блуд, физичка љубав и сексуалне перверзије постају једина нормалност. Само је смрт извесна и она је крај.
Тврдећи да, ако Бога нема, све је дозвољено, Иван Карамазов, као и Ниче, испољава дрскост, себе поставља у средиште ствари, проглашава се за „човекобога“ (пандан Ничеовом „натчовеку“). Овакав цинизам и дрскост кулминираће на наредном и најпознатијем албуму бенда (1990.) застрашујућег назива: Violator (преступник, прекршитељ).
И, баш као у стиховима пјесме Sea of sin, Дејвида Гана ће ускоро прогутати море гријеха. На врхунцу славе, Ган се толико уживео у своју улогу не само рок звијезде него и „Бога на земљи“, да је његов дух постао смртно болестан. Није било довољно да се осјети моћ над масом, већ је и својим ликом желио да сличи Христу. Пустио је косу и браду и начинио од себе ходајућу копију Христа. У том моменту, Ган је одабрао да буде Анти-Христос, да пропагира све оно што што Христос није и што се коси са Божјим законима.
Али, сјетимо се шта уочава отац Серафим Роуз говорећи о Ничеовом бунту, бунту натчовјека: „Назвавши се антихристом, исказао је, заправо, своју неутољиву жеђ за Христом.”
Свој пуни умјетнички потенцијал бенд ће достићи на албуму Songs of faith and devotion (Пјесме о вјери и посвећености) 1993. године. Окарактерисан као ремек-дјело модерне музике, албум је зрачио новим духовним осјећањем – покајањем.
У једном интервјуу пред турнеју, Мартин Гор је појаснио назив албума и претежно религиозну тематику: „Одувек сам био фасциниран религијом и завидим људима који свим срцем следе неку од религија, а ја никада нисам био способан за то. Чезнуо сам за разумевањем тога… Рекао бих да вероватно верујем у Бога, али у широком смислу… Разлог због ког смо дали албуму такво име јесте што је заиста провучен кроз духовни филтер, има очигледне религиозне алузије, алузије на јеванђеља.”
У том периоду, у Дејву Гану се нешто сламало, стари човјек је морао умрети, да би чежња за другачијим светом и нечијом неизмерном љубављу била сврсисходна и васкрсла новог. Усамљен, разочаран због пропалог, деструктивног брака и немоћан да се избори са својим најгорим пороцима, Ган ће покушати да одузме себи живот, више пута.
Након последњег предозирања 1996. Ганово срце престало је да куца. Читава два минута он се рвао са смрћу, да би му у помоћ притекао Неко за ким је очајнички вапио – сам Христос. Христос је покуцао на врата најдубљег ада у ком је ишчезавала Ганова душа. Али, није био сам.
Не само да му је поклонио нови живот већ му је као водича на путу спасења послао жену (а може ли другачије?), и то православну. Симболично, у рехабилитационом центру, Дејв је упознао своју будућу супругу, Џенифер Склиас, православну Гркињу. Њихов сусрет промијенио је Ганов живот, а сва патња добила је смисао.
Дејв и Џенифер венчали су се у Грчкој православној цркви у Њујорку, пошто је Дејв прешао у православље, и од тада почиње истинска трансформација Гановог ума. Заслугу ове жене за његово коначно достизање мира, овековечиће у споту пјесме Suffer well, приказавши је као Божјег анђела који му је спасио живот:
„Анђео ме је водио док сам био слеп,/ Рекао сам: врати ме, предомислио сам се,/ Сада верујем./ Из најцрњег мрака истргнут сам/ Позвао ме је, родила се љубав,/ Због тога верујем./ Само се држим и патим добро“, наставља Ган у хришћанском духу своје покајничке, фениксове песме, „понекад је тешко,/ тешко да се искаже“.
Седмица.ме
