Иконе за кућну употребу у совјетско време су правили сеоски мајстори. За основу су узимали фотографије икона. У СССР-у су могле да их штампају само црквене радионице, али понегде су их масовно тајно правили и фотографи у фотографским атељеима. Док се за украшавање користило буквално све, од омота бомбона и црвених пионирских марама до велова за невесте.
Икона-кивот се у Русији појавила у првој половини XIX века. Била је то дрвена кутија са једне стране покривена стаклом. У њој се налазила штампана или насликана икона у боји, украшена ризом од алуминијумске фолије и цвећем од папира.
У царско доба производња икона за кућно коришћење била је масовна. Постојале су радионице, удружења занатлија и мануфактуре које су правиле на милионе икона украшених фолијом и цвећем.
„Све до револуције иконе-кивоти нису се продавале само у земљи, него су се извозиле и у Европу. Крајем XIX – почетком ХХ века њихова производња је цветала, пре свега у Вјазниковском рејону Владимирске губерније“, каже директор Центра за визуелна истраживања Средњег века и Новог доба Руског државног хуманитарног универзитета професор Дмитриј Антонов.
„За време бољшевика читава производња је уништена, обустављено је званично прављење и дистрибуција икона. Али нису могли да искорене веру и религиозност, и иконе, наравно, нису нестале. Совјетски мајстори су обновили традицију. Али они су радили у сасвим другачијим условима – илегално, тајно, без материјала и инструмената. Створили су совјетску икону, нешто налик на оно што је постојало у XIX веку, али заправо феномен сасвим друге врсте.“
У условима недостатка материјала и инструмената окретали су се потпуно неочекиваним средствима за украшавање. На пример, украсе на алуминијумској фолији израђивали су помоћу дна чаша различите величине, утискивали помоћу ловачких патрона и зупчаника од сатова. Извор материјала за ове иконе била је чак и нуклеарна индустрија СССР-а.
„Користили су фолију најразличитије врсте: омоте бомбона, паковања чаја. Понекад су алуминијум кришом износили и из предузећа нуклеарне индустрије. За украшавање су коришћене пионирске мараме, још чешће велови, материјал и цвеће са венчаница. С једне стране било је то свечано и лепо. С друге стране, коришћени су материјали везани за свадбену симболику, а многе иконе су прављене управо за свадбе, да благослове младенце“, истиче Антонов.
rbth.com
