На Светој Гори се не одржавају одвојени парастоси за монахе.

Заједно са кољивом за свеца припрема се мали тањир кољива за упокојене. Помињу се игумани у последњих 100 година, као и свештеници и монаси преминули у последњих тридесет година.

Кољиво се прави сваки пут када се икона изложи у цркви за поклон и целивање. Сваке суботе, међутим, постоји служба за упокојене, са кољивом, осим ако се не поклопи са празником Господњим. Кољиво је овде мало кувано жито на лименој плочи која се ставља испод иконе Христове.

Кољиво за гозбу захтева праве посластичарске вештине.

На површини се обично налази икона ктитора манастира или светитеља по коме централна црква носи име. Тако имамо, на пример, Светог Атанасија Атонца у Великој Лаври; и Часног Претечу, Светог Јована Крститеља, у манастиру Дионисијат.

Ови прикази су рађени шећером у боји и представљају права уметничка дела, која се, нажалост, касније уништавају када се кољиво подели и поједе.

Обично кољиво се прави на следећи начин: пшеница се туче, а затим ставља у воду да би набубрила. Затим се хладнa водa пусти да кува. После пола сата вода се просипа, додаје свежа и кува док се жито не отвори и течност не згусне. Дода се мало соли. Затим се течност користи као пиће, зачињена шећером и циметом. Пшеница се затим опере у хладној води да се ослободи скроба и распростире да се осуши.

Два-три сата пре Свете Литургије, одговорни монах баци шаку осушених, фино млевених презли у кољиво да упију влагу, тако да се жито потпуно осуши. Смеша се касније процеди како би се отарасило мрвица хлеба. Пшеница је сада спремна и по жељи се у овој фази може помешати са млевеним лешницима. Распростире се, прелије шећером (не шећером у праху, већ нормалним кристалним) и на њему се направи крст са шећером обојеним циметом.

Кољиво за гозбу садржи сецкане орахе, као и каранфилић и ким у праху. У неким манастирима сецкане орахе замењују ситно млевени лешници, а каранфилић цимет.

Прикази светаца су произведени на изузетан начин.

Са шибицом или дрвеним крајем фине четке за фарбање, обрис се утискује на шећер кроз антиволо (радна скица, матрица или ‘кревета’, што је била стандардна опрема за касне и поствизантијске уметнике). Онда се одећа, лице и коса могу пунити шећерима различитих боја, понекад се додају и зашећерени бадеми или мале јестиве сребрне куглице (драже).

Обично кољиво је свакодневна посластица монаха у манастирима.

На Светој Гори, Руси обично праве своје кољиво од пиринча, а не од пшенице, као што то раде и у самој Русији. Тако је не само у руском манастиру Светог Пантелејмона, већ и у руским скитовима и келијама.

ИЗВОР: https://pemptousia.com/2016/10/how-the-monks-on-the-holy-mountain-make-kollyva/

ПРЕВОД: Давор Сантрач

Објављено: 02.08.2022.

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име