Распеће – једна од најгорих смртних казни о којима људске цивилизације сведоче. На хиљаде људи је умрло у најгорим мукама, а најпознатије је распеће Исуса Христа.
Најпознатији случај распећа на свету, према Новом завету, десио се када је Исус осуђен на овај брутални вид смртне казне од стране Римљана. Међутим, далеко од тога да је ово једини случај распећа познат у историји.
У античко доба на хиљаде људи је било осуђено на срамотну и тешку смрт распећем. Читав процес распећа у Риму је трајао дуго, подразумевао је и бичевање пре него што би особа била прикована за крст и обешена да у таквом стању дочека смрт.
Сматра се да су Асирци и Вавилонци започели кажњавање распећем. Праксу распећа су преузели и Персијанци у 6. веку п.н.е., према истраживањима које је објавио South Africa Media Journal 2003.
У то време, жртва би обично била везивана, за дрво или стуб, а ноге би биле остављене да висе. Тек су Римљани почели да употребљавају крст у ове сврхе.
Александар Велики је освајањем Персије, након изградње своје империје увео праксу распећа у земљама источног Медитерана, у 4. веку п.н.е.
Римљани су праксу распећа увели у свој систем кажњавања тек током рата против Картагине током Пунских ратова у 3. веку п.н.е.
У наредних 500 година Римљани су „усавршили” распеће, све док га Константин И није укинуо у 4. веку нове ере, наводе у свом извештају професори на Одсеку за енглески језик и класичну културу на Универзитету Слободне државе у Јужној Африци, Франсоа Ретиф и Луис Силирс.
Како се распеће сматрало изузетно срамотним начином умирања, Римљани нису убијали своје грађане на овај начин, већ само странце, робове, протеране војнике, хришћане и понекад политичаре.
Када су Римљани окупирали Свету Земљу у 4. веку п.н.е. римски генерал Варус осудио је на казну распећа 2000 јевреја, а масовно распеће десило се и у првом веку нове ере током римско-јеврејских ратова. И Христoc је осуђен на распеће под оптужбом да је подстакао побуну против Рима.
ШТА ЈЕ СВЕ ПОДРАЗУМЕВАЛО РАСПЕЋЕ?
У Риму су људи осуђени на распеће претходно бичевани, са изузетком за жене, римске сенаторе и војнике (осим ако нису напустили службу). Током бичевања би особи потпуно скинули одећу, везали је, а римски војници би је бичевали по ногама, леђима и задњици. Мучење би узроковало тешке ране, болове и крварење, а особа би била толико исцрпљена да су онесвешћивања и изненадна смрт током процедре распећа биле честе појаве.
Ако би ово преживела, жртва распећа би била исмејавана и присиљавана да крст за своје распеће носи на леђима до места где ће бити погубљена.
Окрутност је могла да иде и даље од овога – тиме што су војници одсецали део тела жртве, попут језика, или би је ослепели.
Извори наводе и језив чин, какав је увео грчки краљ Антикус ИВ, а који је подразумевао да осуђеном задаве дете и окаче га око његовог врата на распећу.
У Јерусалиму, на пример, жртве су добијале опијат – вино и тамјан, како би им се ублажила бол.
Разапетом би смрт долазила споро, између 3 сата и 4 дана. Некада би процес убрзали војници, тиме што би додатно физички злостављали жртву.
Чланови породице осуђеног на распеће би након смрти, уз дозволу римског судије, могли да узму остатке и сахране свог члана. У супротном би леш био остављен на милост и немилост птицама грабљивицама.
ЕКСПЕРИМЕНТ
Немачки истраживачи су током шездесетих година пробали да направе експериментално распеће, како би проучили ефекте на организам које проузрокује сам поступак распећа. Они су добровољцима привезали зглобове за крст и потом пратили активности респираторног и кардиоваскуларног система. Након само 6 минута волонтери су имали проблема са дисањем, пулс би се удвостручио, а крвни притисак пао. Експеримент је обустављен након 30 минута због болова у зглобовима. Резултати истраживања објављени су у часопису Berlin Medicine 1963. године.
Овим истраживањем показано је да су узроци смрти услед распећа могли бити различити – вишеструко отказивање органа, респираторна инсуфицијенција и слично.
Извор: Национална географија
