Инфантилност – незрелост човека, застој у развоју личности која се испољава кроз понашање ко не одговара очекиваном за одређени узраст. Инфантилни људи нису самостални у одлукама и поступцима, код њих је изражена некритичност према себи и повећана захтевност од других према себи. Kод њих су присутне компензаторне рекције као што су фантазије које замењују реалност, егоцентризам, егоизам.
Етимологија речи – од латинске речи инфантилис „дечији, младалачки“, инфанс „дете“.
Инфантилност је стање када понашање личности не одговара узрасту.
Личност се развија у одређеним фазама. Начин понашања, који одговара фази развоја коју смо прошли, не изчезава начисто. Али, то што је било природно и нормално у одређеној фази, касније постаје неприродно. На пример, слабост, беспомоћност, каприц, инаћење, увредљивост, за дете су природан и оправдан начин понашања. Помоћу каприца дете покушава да утиче на одрасле и да управља њиховим понашањем, да би задовољило своје потребе. Kада му је лоше оно плаче, а плач је једна врста позива у помоћ на који се родитељи и одрасли одазивају.
Ипак, ако те црте остају и код адолесцента, младих или чак одраслог човека, онда их ми називамо инфатилним цртама понашања, а наличје тих црта – инфантилност. Оне сведоче о том да се у развићу личности десио прекид изазван различитим околностима, пре свега неправилним утицајем одраслих. Исто тако је адолесценту својствен максимализам: код њега постоји само црно и бело, а полутонове не примећује. То је природно за адолесцента, зато што тек почиње да осмишљава и усваја моралне норме, тек почиње да гради представу о добру и злу. По мери раста човек почиње тананије да разликује узроке човековог понашања и престаје да буде максималист: у њему се појављује више трпељивости, способност да прихвати другог човека у свеукупности његових црта карактера, позитивних и негативних. Црте максимализма су својствене за адолесценте док су за одрасле знак инфантилности.
Kоје су то инфантилне црте карактера?
Прво: стремљење да се манипулише другим човеком. Дете манипулише родитељима, егоистички их приморавајући да испуне његове потребе, не узимајући у обзир њихове могућности, зато што их не разуме. Урлање, инаћење, љутња и захтеви се од стране детета примењују нимало не узимајући у обзир потребе одраслих. Дете сматра да се мајка никада не умара, да је отац најјачи од свих и да може све, да су родитељи обавезни да се занимају само њиме. У својим захтевима дете је егоистично и његово главно оружје дејствовања јесте – принуда на све могуће начине. Ако се код зрелог човека појави жеља да утиче на понашање другога, он ће пре свега да узме у обзир интересе и жеље другог човека, да би код њега пробудио жељу за тим корацима у којим би се реализовали његови планови.
Друго: зависност, несамосталност. Дете је апсолутно зависно од родитеља. Сваки корак у његовом развоју представља ново поље активности у којем оно стиче самосталност. Најпре почиње да једе само, да се само облачи, касније само себи бира другове, игре, врсту занимања. У сваком друштву је постојао неки сопствени просечни темпо стицања независности код људи. Он се одређује начином живота, општим карактеристикама културе. На пример, двадесетогодишњи студент је зависан од родитеља, ако не прима стипендију и не жели, или не може, да нађе себи успутни посао да би попунио свој буџет. Док је пре отприлике сто година двадесетогодишњи човек који је живео на селу, као правило, већ водио своје домаћинство. Зависност може бити материјална, морална, емоционална. Ако млада породица константно има потребу за помоћи од стране родитеља, онда је она зависна. Зависност може да буде морално-емоционална, чак и ако су материјално независни. Млада жена, на пример, при првој свађи с мужем узима свој кофер и бежи мами. У другој породици млад муж све одлуке доноси само уз сагласје родитеља.
Треће: социјално упоређивање. У процесу васпитавања дете стално упоређују са другима. Тако му дају до знања шта је добро, а шта лоше. То је неопходно ради изградње потребних црта личности. За дете је природно да завиди другом, да се поноси оним што он има, а други нема, да осећа љубомору поводом родитељске љубави. Сва та преживљавања су могућиа само на основу социјалног упоређивња. С развојем емоционалне зрелости и индивидуалности утицај социјалног упоређивања се смањује. Личност почиње сама по себи да изграђује критеријуме упоређивања. Човек више не упоређује себе са другима него са самим собом, какав је био раније, иде путем самоусавршавања, а не упоређивања са другима. У вези с тим код њега се смањују завист, сујета, љубомора, примитивно упоређивање себе са другима. Ако су те црте ипак остале, оне се сада сматрају за инфантилне.
Четврто: немилосрдност и суровост према другима, неспособност да се саосећа и схвати стање другог човека. Дете лоше разуме одрасле. Његов свирепи егоизам се испољава у свему, зато што оно зна само за своје потребе. Оно уопште не размишља шта хоће други. Ја уживам у разоноди и општењу с друштвом, заборавио сам да јавим родитељима где се налазим, заборавио сам на мајку која се налази у мучној неизвесности… Значи да се понашам као дете, не схватајући своју безобзирност.
До одређеног узраста за инфантилност деце су криви родитељи који не усклађују свој однос према деци са темпом њиховог развоја. У адолесцентском периоду долази до сливања утицаја родитеља и друштва. Друштво у коме се свако вреднује по цени и количини ствари које су му обезбедили родитељи, а не по квалитетима личности и способностима, несумљиво ће помоћи да се још више укорени инфантилност. Ако се адолесценти такмиче међу собом у томе колико новаца могу да извуку од својих „стараца“ и колико чији отац зарађује, они већ не упоређују себе него своје родитеље. Такво друштво потпомаже деградацију личности, запечаћује инфатилност њених чланова и чини их савршено беспомоћним у сусрету са реалним животом. Зато је свако ко жели да постане личност, дужан да напусти такво друштво и да нађе себи достојан колектив.
Инфантилност, такође, потпомажу и неки старији, чак и одговорни људи, нпр. руководитељ предузећа, који неког прима на лаку, фиктивну дужност зато што га је назвао његов отац… и многи други. Против таквог вишеструког дејства разних фактора који изазивају инфатилност, неки млади људи повремено протестују на свој начин: поступају насупрот вољи родитеља, беже од куће да би се сами пробили кроз живот, потпуно прекидају све односе с родитељима. Ја не одобравам такве поступке зато што они сами носе инфантилан карактер. Родитељи су достојни уважавања и одрастао човек не мора да им у свему противречи, мада, може бити да родитељи и нису били у праву.
Kада си већ одрастао и свестан си себе, развијаш своју самосвест, тада је твој први дуг да благотворно утичеш на своје родитеље. Воља и дисциплина скривени иза послушања и уважавања према онима ко нас је подигао и васпитао, можда чак и погрешно, треба да се демонстрира не наазрушавајући однос него суптилно и зрело. Младићи и девојке су дужни да озбиљно поразмисле о бризи о родитељима и томе како им указати помоћ у животу, чак и пре него им је та помоћ заиста потребна. То није тако тешко. Ако зарађујеш новац, унеси га у фонд породице, чак ако родитељи и не настоје да ти трошиш на њихове прохтеве. Буди трпељив према родитељима, помози им да и сами буду трпељивији. Развијај код њих увереност да ће бити вољени и да ћеш се ти о њима бринути, да их волиш. Ти још немаш много искуства, али код твојих родитеља су снаге већ поприлично истрошене. Показуј бригу о њима и тако ћеш превазићи црте своје инфантилности. И знај да не само њих него и тебе – чека старост.
Познај себе
