Била у једном граду једна улица у којој су се налазили само дућани. Власници дућана су живели И радили у коректним И фер условима. Сваког дана су у исто време сви заједно отварали И затварали своје дућане а затим одлазили својим куцама.
Један од власника је сваке вечери, док је затварао дућан, говорио:
– Изгубих још један дан.
Kако се понављало из вечери у вече, његове колеге су закључиле да му трговина слабо иде, и са намером да помогну свом колеги, договоре се да сутрадан сви шаљу муштерије у његов дућан, не би ли и њему мало кренуло.
Тако је и било. Сутрадан, како би ко наишао да купи нешто, сви власници су га слали у тај дућан.
Kад је дошло време да се дућани затварају, тај исти власник је поново затварајући врата свог дућана изговорио:
– Изгубих још један дан.
– Па, сад си претерао, повикаше у исти глас остали власници, – целог дана смо све муштерије слали да пазаре само код тебе, а теби опет мало иако си зарадио колико сви ми зарадимо другим даном!
– Е, пријатељи моји одговори им стари продавац, Имам ја новаца да купим и вас и ваше дућане, није ствар у парама. Пара је било и биће их, али овај, овакав данашњи дан који се завршио, никад више неће да се понови нити да се врати.
Онда га је добио, а не изгубио. Не бих такав наслов ставио. Иначе сваки дан прође. Али битно је како. И да не жалимо, већ да „сами себе, једни друге, и сав живот свој Христу Богу предамо“.