Да би нам потпуније била јасна прошлост нашег народа треба да се упознамо и са свим видовима његовог живота и начина живљења.
За Србе и Српкиње средњег века говорило се да су били јако лепи људи дуге косе и браде са правилним цртама лица, мешавина Словена, Илира, Романа и Грка.
Обични себри или данас сељаци, били су најбројнији сталеж у старој Србији, који је био покоран владару, властели и цркви. Тај обичан сељак није имао право на личну имовину. Живели су у планинсиким селима, око рудника, градских утврђења, манастира и река.
За време владавине кнеза Лазара постојала је и група слободних сељака, Баштинаца, која је имала право да наследи имовину, али су и они били пођеднако сиромашни и зависили од властеле, као и себри.
Живели су у дрвеним баракама, које су подизали око рудника, а у селима у дрвеним колибама које су биле покривене сламом. У кршовитим пределима куће су биле подизане од камена, без креча.
Средиште куће било је огњиште, које се развило у култно место. Поред њега се спавало, грејало, пекао се хлеб и готовила јела. Око огњишта се окупљала цела породица, па се поред пламена разговарало, договарало о будућим пословима, деци су се ту причале приче, играле загонетке, преносили историјски догађаји и легенде, училе се кућне вештине.
Велика пажња је била посвећена изградњи огњишта. Било да је округло, елипсасто или четвртасто, градило се увек и свуда по тачно одређеним пропорцијама и на посебне начине који су преношени са колена на колено. Велика пажња се посвећивала и материјалу, па онога чега није било у природи, вешти сељаци су дељали, тесали и месили у опеку.
Нигде као код Срба се није толико пажње посвећивало кухињи. У српским селима тај део куће био је називан кућом, а само у градовима кухињом.
Увек се јело за столом који је био покривен стоном простирком. Око стола се седело на клупама, троношцима или столицама. Посуђе у коме се кувало и из кога се јело било је земљано и дрвено. У богатијим кућама могло се понекад наћи и бакарно посуђе, али је оно строго било чувано за специјалне прилике: славе, празнике, венчања.
Прочитајте и Ево како Свети Василије Острошки кажњава оне који помоћ траже код хоџа и врачара
Умеће прављења посуђа за кување је било јако развијено. На врелом огњишту оно је имало све особине експрес лонца. Надалеко су били познати мајстори који су правили земљано посуђе у којима се брзо кувало укусно месо.
