Када сам стварао „Лазарев пут“, водио сам се потребом да кроз слике и звук изразим оно што речи не могу досегнути — однос према вери, времену, простору и тишини. Филм је настао у независној продукцији и прошао је десетак земаља, освојивши низ награда на фестивалима од Лос Анђелеса, преко Индије, до Италије и Јужне Африке… На тим међународним местима Лазарев пут је препознат као универзални израз медитације, молитве у слици, где репетитивност није само формални алат већ пут у унутрашњу тишину и концентрацију — принцип који је присутан у свим великим духовним традицијама.
Код нас је, нажалост, све другачије. Филм је дочекан са оптужбама да је „инструмент за преношење политичке поруке“, проглашен „црквеном пропагандом“ и означен као „опасност за масу“. Ове етикете не говоре о филму, већ о стању духа и атмосфери у којој се уметност данас код нас доживљава. Док су на домаћој сцени доминантни жанрови попут драма са социјалним и историјским темама, комедије карактера и филмова са јасним наративом и поруком, Лазарев пут се налази ван тих оквира — његова спорост, медитативност и духовни израз често бивају погрешно тумачени, неразумљиви онима који су навикли на брз и директан филмски језик.
Филм прати човека на његовом путу кроз пејзаж Санторинија, без дијалога и нарације, ослањајући се на репетитивни ритам покрета и слике. Та понављања нису пука формалност — то је ритуал, који гледаоце позива на промену односа према времену, на успоравање, ослушкивање и сусрет са собом. Управо кроз ту уметничку стратегију, филм отвара простор за искуство које надилази речи и површне интерпретације.
Парадоксална рецепција Лазаревог пута — док је у свету прихваћен као молитва у слици, овде је виђен кроз призму идеолошких сумњи — указује на дубоку поделу у нашем друштву, не политичку, већ духовно-естетску. Док свет препознаје универзалне кодове вере, туге и наде, код нас се уметност често ставља у калупе и траже се политичке или идеолошке етикете које ће јој умањити аутентичност.
За мене, Лазарев пут није покушај да се уклопим у тренутне укусе или очекивања, већ позив на сусрет са собом и светом, на тишину и креативност које данас имају посебну вредност. То је моја искрена порука времену које често бежи од дубине и суштине.
