„Ујутру, уморан, исцрпљен и измучен, седи сам међу камењем, тужним, хладним камењем; руке грозничаво, чврсто-чврсто стиснуте, прсти згрчени, ноге израњаване, глава спуштена.
Дубоко замишљен, одавно ћути, толико дуго да изгледа да су му усне већ спечене, његове очи не примећују ништа око себе, само му, с времена на време, неконтролисаним мишићним покретима, обрве заиграју. Ништа он не осећа, ни да је хладно, ни да су му сви удови већ утрнули и онемели због дугог и непокретног седења.
Нигде и ништа се не помера, само на хоризонту црни облаци плутају са истока, и неколико праменова му је подигао поветарац. А он је утонуо у мисли, утонуо у мисли…
Биће страшно! Колико сам само пута плакао пред овим ликом!
А шта даље? Да ли је могуће после овога уопште више сликати?
Насликао сам ову слику сузама и крвљу … „
Тако је говорио Иван Николајевич Крамској, о овој својој слици, која мало кога може оставити равнодушним…
Иван Николајевич Крамској (1872)
