Бараба(Варава; Варавас, Барабас) је био разбојник у Јудеји у Христово време, који је због разбојништва и убиства био притворен негде отприлике у исто време када је и Господ био заточен од стране Римљана. Сви знамо причу; на Велики Петак, дан пред јудејску Пасху, био је обичај да се ослободи један притвореник у знак добре воље римских окупационих снага према локалном, јеврејском, становништву, како нам сведочи Јеванђеље. Пилат који је био намесник, конзул Јудеје, је извео Христа и Барабу, желећи да ослободи Христа; да народ изабере Христа. Народ побуњен од стране јеврејских свештеника и старешина изабира Барабу. Епилог знамо!
Од тих дана па до данас, остаде назив за лошег човека, за разбојника, преваранта и лопужу, „бараба”. Али ово је и једна духовна, поучна прича, где је Господ на сваком свом кораку и свом страдању, остављао поуку за све људе, за сав нараштај, за нас саме. Поука је та, да се у сваком од нас налази Христос, али се такође крије и један-једна Бараба, један егоиста. Човек носи клицу егоизма од адамовских времена у себи, још од пада, јер је створен из ништавила, а падом се определио за једно индивидуалистичко постојање, смртно постојање, у коме царује егоизам.
Живимо у времену егоманијаштва, времену ,,бараба”, времену без савести. Савести је све мање, а људи све више постају хладни, беживотни и безосећајни. Постају сурови, манијакално егоистични, хедонистичко самодовољни, себични, превртљиви и безверни. Не постоји нигде извини, опрости, тога нема! Људи су постали ,,безгрешни” у свом начину постојања: ,,Зашто бих се ја било коме извињавао, када сам безгрешан(шна), када сам ,,цар”, ,,царица?!“ Дошло је време ријалитија и погрешне перцепције људског бивствовања, време суровости.
,,Господе помози нам да постанемо бољи људи, иконе Твоје, да сачувамо лик Твој, не дозволи да твој лик љубави ишчезне из нас, дај нам да будемо у свему успешни, да сијамо светлошћу Твојом и сведочимо Твоју истину свом свету“!
