Пре неколико година добили смо на мејл писмо. Његово објављивање је тада узбудило велики број читалаца. У њему је учитељица из Мордовије говорила о свом ученику Алексеју Даркину. Он је болестан од тешког облика дјечије церебралне парализе, не говори и не може да хода. Али пише приче о свом животу. Те приче је „Фома“ објавила на сајту под насловом „Шта jе рекао човек, који не може да говори?“. Од тада смо добили много молби од читалаца, да објавимо још Алексејевих текстова. Ступили смо са њим у контакт – и ево нових речи човека, који не може да говори.
Дан извештавања
Сваке недеље ме на Скајп зову родитељи једног малог (заправо он је одрастао као и ја, само што нисмо попут других, и зато многи виде у нама недорасле особе, а заправо свако види оно што хоће). С мамом у шали зовем тај дан – дан за извештавање. Они се распитују чиме сам се бавио у току недеље. Дечка интересује буквално све, шта се дешава у мом животу, ја пишем – мама чита (другачије иначе не могу да комуницирам). Прво га занима учење, шта сам ново научио на часовима. Кад би неко видео његов упијајући поглед, како не би пропустио ни једно моје слово, посебно када описујем своје шетње по шуми, а није ни важно, у које доба године су те шетње. А ако почнем да причам о својим фантастичним излетима по градовима, музејима или одласку у зоолошки врт, он то може да слуша сатима.
Али jош пре годину дана покушавао је из петних жила да ми докаже (а можда је хтео и сам себе уверити у то), како је његов свет – његов дом, а најинтересантнија ствар на свету – играње на компјутеру, и да нема ничега бољег.
Могуће да је то тако, он није видео лепоту која нас окружује. Самостално не може да иде напоље, а родитељи га не воде јер се задише на свежем ваздуху (тако каже његова мама). Мислим да се његов мали свет срушио, слушајући ме. Иначе не би тражио од родитеља да зову и до детаља сазнају шта се дешава у мом животу – животу човека какав је и он сам.
Момку ће бити тешко ако хоће да изађе у друштво, и ја ћу га разумети као нико други. Наше стање и изглед многе раздражује, и због тога морам да чујем многе увредљиве рече и понижења на свој рачун. Али не треба се предавати, него треба научити да се превазиђу потешкоће и не љутити се на друге, они понекад и не знају да неке речи које кажу, могу да нас увреде. Нема шта да се ради, само мораш да се натераш да докажеш да си човек и да ништа човечанско ти није страно. А то што нам није баш тако пријатно да чујемо, даје нам још више снаге и очврсне нас.
Дошла је још једна недеља, причам Никити (тако се зове) како је прошла седмица. Право чудо! Чуо сам захвалност од њега и његове мајке – баш је било супер! Никита се уверио у то да је свет прекрасан, раније то није примећивао, а можда није ни хтео да примети.
„Сада ме све занима, – рекао је једном Никита, – а раније сам лежао као дрво, и нисам ни знао каква ме чуда све окружују. Иако не могу да изађем, тражим да ми укључе ТВ канале где иду програми о нашој васељени, и то ми баш одузима дах, а игре на компу су сада прошлост. Колико је велики свет, колико занимљивих ствари има у њему“.
Ево, тако се и срушио момков мали свет, и схватио је да осим нашег дома, на нашој прекрасној Земљи има тако много интересантног и задивљујућег.
И сам сам се замислио данас: не иде ми домаћи задатак – писмени рад. И одједном сам замислио шта би било, кад не би учио? Тада не би знао ни шта значи реч «дело» – можда животиња или неко друго створење. Чудно, али да ли би уопште могао тада размишљати о било чему, поготово када сам чуо непознате речи? Како би знао њихова значења? Како сам захвалан својим учитељима што су веровали у мене. Да нисам учио, остао бих будаласти пањ. И баш као и Никита, чинило би ми се да је мој дом огроман свет.
У ствари, мој дан извештавања још увек траје. И веома ми је драго ако сам бар мало унео разноврсност у живот овог момка. Знам да је све ово за обичног човека смешно, зато што они имају могућност да комуницирају колико им је души угодно, у било које време да се сретну са пријатељима, а за нас сваки сусрет је – празник.
Превела са руског редакција Чудо
Фома.ру
