Готово да нема митологије неког народа у оквиру чијих приповести змија није један од актера. Ово за човека необично створење, и поред опасности које својим присуством доноси, симбол је знања, излечења или чувања породичног дома. У библијској књизи Постање змија нуди знање, али то знање је оно које је варљиво, које измиче, које доноси бол и спознају зла.
У песми Змији Миодраг Павловић „тражи“ од змије да обиђе пун круг којим би стекла знање које би могла да пренесе песнику:
Змијо
што си се одбила
од мене
ти си грана
откинута од стабла
идеш до извора
у самоћу
где те нико не сања
Кад обиђеш свој круг
врати ми се
утољене жеђи
пуна знања
Код песника Миодрага Павловића „пун круг“ често означава целокупан ток цивилизације, од успона па све до њеног гашења. Он је овакав ток пратио пре свега код локалних и условно речено „мањих“ цивилизација као што је у питању она која је процветала на локалитету Лепенски Вир. Међутим, све ове врсте огледа могу се пратити и применити на данашњу свеукупну цивилизацију коју песник анализира. Проникнути у свест данашњег човека значи вратити се „извору“, односно самим почецима човечанства, али такође и сагледати њен зрели узлет који у себи садржи извесну дозу кварења. Пун круг значи ићи помало и у будућност и видети сам крај. Тек након тог краја комплетна слика или „знање“ може бити стечено. Змија ће тада, а и песник са њом, осећати да је „утолила жеђ“. „Откинута од стабла“ (од дрвета познања добра и зла?) она ће, према песнику, носити са собом баш оно знање које је човеку неопходно да би проникнуо у суштину сврхе своје егзистенције. Ово знање је ипак веома неухватљиво, па у песми Родини Павловић змију сагледава као ону која човека одваја и од „богова“ (небеског) и од „пакла“:
Попнеш се на висораван драча
у јарузи одјека нема
ни воде
потече пред тобом
змија
цртеж који те одваја
од богова
и од пакла
граница мудра
враћа те у област
праха.
Уместо реке, ограда између два света је змија која човека подсећа да је „прах“, као и да ће се у прах вратити (смртност и ограниченост). Уколико се вратимо на библијску приповест, видимо да је послушање змије или „грех“ сезања према ономе што човеку није намењено извор ове копрене преко очију. Змија нуди знање које заузврат производи још мање знања. Знања у које је уткана патња, у коју је уроњена и савремена цивилизација чији је суноврат наговештен. Змија се, и поред своје наводне исцељитељске улоге, приказала као она која носи отров опасан за човека.
У својим каснијим певањима Миодраг Павловић у обредности, и у крајњем исходу обредног начина размишљања које укључује хришћански ритуал види оно што „лечи“ ово апокалиптично стање човечанства. Али, ту тему ћемо разрадити у неком од наредних чланака.
Олга Михајловић-Благојевић
