„Тешко је богатима да се спасу“
„Лакше је камили проћи кроз иглене уши него богатоме ући у Царство Небеско.“ Ове речи Христос је упутио људима који су од детињства у синагогама учили нешто сасвим супротно. Њихови учитељи су их уверавали да је богатство знак Божије наклоности: ако имаш изобиље, значи да угађаш Богу; ако си сиромашан и бездетан, значи да је Он одвратио лице од тебе. Такав човек био је жигосан као грешник и требало је да се с тим помири.
Зато није чудо што су Христове речи толико шокирале Његове ученике. Ако чак ни богати не могу да се спасу, ко онда може?
Господ није разлагао, греду по греду, лажну грађевину јеврејских теолошких претпоставки. Једноставно је одговорио: „Људима је ово немогуће, али Богу је све могуће.“
И том надом живимо: да су сви наши напори да задобијемо спасење сами по себи ништа. Једина нада нам је у милости Господњој.
Богатство – наркотик за душу
Христос је јасно упозорио на опасност од богатства. Није говорио о њему као о некаквој апстрактној претњи која произилази из жеље за поседовањем. Не – Спаситељ је изричито рекао богатима и ситима: „Тешко вама.“ Тешко, јер вас иза гроба очекују патња и мука.
Ово је упозорење огромне тежине – али је остало нечуто. Јер богатство и просперитет постали су смисао и сврха живота за већину човечанства. Зашто? Зато што је богатство наркотик за душу. Једном кад окуси овај лажни супститут благодати, душа постаје зависна, жудећи за све већим дозама.
У јеванђелском смислу, „богат“ није само онај који има много новца, већ онај коме је новац постао дефиниција среће – чији је банковни рачун заменио Бога, а чији је луксуз потиснуо Царство Небеско.
Свети оци су учили: бежите од сваке привезаности за земаљске ствари. Оне су магнети који човека вуку надоле, док га толико не спутaју да више не може да се ослободи. Свакој земаљској радости, саветовали су, додајте меру жалости – да се радост не би прилепила за душу.
Илузија среће купљене новцем
Новац и материјално изобиље могу опити ум слатком опијеношћу. За извесно време човек се осећа сигурно и задовољно: све је добро, све је у реду. Што је више новца, то је веће осећање могућности. А када га има превише, човек почиње да се осећа као краљ – па чак и као бог.
И искуство то потврђује. Људи хрле богатима, додворавају им се. Сам свет као да им се клања. Тако се испуњава ђавоље обећање: „Бићете као богови.“
Заслепљени овом обманом величине, богати заборављају колико је све то крхко: једна болест, најмањи отказ тела – и илузија свемоћи руши се. Богат човек убеђује себе да новац може све решити – чак и смрт, чак и болест. А колико смо пута у животима познатих видели да је њихова „заштита“ била само мираж.
Земаљска срећа је ђавоља роба, која се продаје за новац. Њена суштина је проста: можеш себи приуштити сваки хир. Али да би купио такав „пакет услуга“, мораш продати душу.
То је суштина пакта са ђаволом: кад човек сваку способност своје душе и сваки сат свог времена посвети служењу мамону. Не примећује да новац не служи њему – већ он служи новцу. А у томе је обмана: ђаво не може дати срећу. Он ту моћ нема. Све што може да понуди јесте празна кутија, лепо украшена. Човек купује ту празнину, а с њом пролазну еуфорију. Али занос брзо ишчезава; нова ствар постаје обична.
Осећај који човек доживи у тренутку када држи ту „кутију“ у руци – кад купује, поседује, ишчекује нову ствар – опија душу. Било да је то нова љубавница, аутомобил или телефон, слатко ишчекивање поробљује душу. Убрзо жели да то понови изнова и изнова. Понекад та жудња постане болест: компулсивна куповина, опсесивно сакупљање. Али суштина није у стварима – већ у осећају, налик на наркотичну екстазу, који душа очајнички жели да доживи поново.
Блаженство духовног сиромаштва
Христов однос према материјалном и духовном сиромаштву је потпуно другачији. Оно што би човек назвао правом бедом – Спаситељ назива блаженством.
И значајно је: не говори само о „сиромашнима“, већ о „убогима“ – онима који баш ништа немају. Разлика између сиромаха и убогих је као између богатих и сиромашних. Сиромах бар нешто има, макар мало. Убог човек нема ништа, осим Бога и милости људи. Он је потпуно зависан. И зато је слободан од гордости, јер у његовој души нема тла за њу. Чиме може да се поноси онај који нема ништа, ни споља ни унутра?
Духовно убог човек препознаје да је све што има или може добити дар Божији, који ни на који начин није заслужио.
Управо та зависност од Бога и других људи, по Христу, чини човека блаженим. Онај који се горди својим положајем, богатством или „достигнућима“, у ствари краде оно што припада Другоме. Гордост је увек лудост и слепило, ма како се представљала. У њој нема дубине ни чистоте духа. Такав човек достојан је само сажаљења.
Власт и новац – темељ зла
Тако је у овом свету власт и новац постала два крила сатанизма, његов сам темељ. Среброљубље и властљубље су корен суровости и злобе. То су главне одлике ђаволовог карактера. Из њих проистичу сви ратови, ма колико их људи оправдавали. Егоизам – лични или колективни – бетонски је зид којим човек и човечанство затварају себе за благодат Божију.
„Новац уместо Божије благодати“ – то је главна ђавоља реклама, а мноштво душа је купује, корачајући право у пакао.
На то нас Христос упозорава. Не дајте да вас заведе та сатанска реклама – она је лажна и донеће вам само јад и муку. Али мало ко слуша то упозорење. И зато се ратови и страдања на овом свету све више умножавају.
Извор: spzh.eu
