Празници су дани када се трудимо да породица буде на окупу, када се радујемо, и виђамо с ближњима.
О томе, колико се посвећујемо једни другима, и колико дане празника користимо за дружење са својим најближима, и зашто је то важно, за РТС је говорио специјалиста неуропсихијатрије, проф. др Петар Настасић, сарадник Православног пастирско-саветодавног центра у Београду.
Разговор Вере Јанковић Раичевић са проф. др Петром Настасићем
Зашто су сусрети генерација једне породице важни?
-Породица је најбоље место за окупљање. Ту се стварно на неки начин, а поготово за празнике. Ту се, на неки начин скупљају сви елементи добри и покушава се да се обезбеди једно добро расположење, а то је једино без проблема могуће у породици. То је и један од највећих значаја празника.
Са друге стране породица има и своје лоше особине, тако де се некада празници претворе у нешто сасвим обрнуто. Породица је једно, да кажемо тако, дијалектички направљен систем који је пун супротности, мислим да ту има и лепих и ружних ствари. Али, празници су нешто што се најбоље испољава за разне комбинације, „смиривање“, преношење трансгенерацијских трансмисија, али и грешака. Тако да је све то на неки начин врло, врло значајно када је у питању трогенерацијска породица.
Колико су данашњи родитељи спремни да буду добри родитељи, и са колико се изазова у савременом свету суочавају?
-Апсолутно, родитељи се труде да брину око своје деце, и то они сматрају за свој свету дужност. Ја нисам видео ниједног родитеља који избегава да буде родитељ. Када дођу разводи бракова, ту се догађају разне ствари и отуђују се родитељи и деца. Али у одређеним нормалним околностима, родитељи се јако брину.
Међутим, деца се више боре за независност по сваку цену. Велике су разлике у системима вредности између садашњих генерација и неких генерација родитеља одрасле деце. Мислим да је ту доста допринео развој технологије и то неко отуђење које је више повезано за постање два света, за један виртуелни и за један реалан свет. Савет је, што мање компјутера у породици, што мање телевизора и што више дружења, излазака, излета, породичних окупљања. То је суштина приче.
Колико су данас добротољубље, самилост, милосрђе, емпатија присутни када је реч о неким комшијским, колегијалним или пријатељским односима?
-Па, искрено говорећи, мени се чини да су ту ствари боље него што ми мислимо. Увек се говорило, бољи ти је и важнији је добар комшија него добар брат. Ти односи су јако, јако значајни, и мислим да се они јако одржавају. Мада, како да кажем, по великим зградама то није толико лако, али нема ни великих проблема. Људи се у комшилуку боље односе него чини ми се у међусобним, породичним свакодневним односима.
Мени је најважније да схватимо да је све комуникација, и да је јако значајно како се комуницира, јер свака реч има своје значење и наравно, сусрет може да буде јако лагодан и пријатан, али може да буде и конфликтан.
Та вештина комуницирања је нешто што нам недостаје. Комуницира се, икскључиво, комуницира се, да тако кажем, нестрпљиво. Мало више стрпљења, мало више разумевања, мало више добротољубља и милосрђа, ако тако могу да кажем, а мало мање неке журбе за неким великим достигнућима.
rts
