Прича почиње 1803. године рођењем Француза по имену Пјер-Франсоа Ласнер, који је на свет дошао у Франшвилу, градићу који се данас налази у оквиру Лионске метрополе, у новоформираном региону Оверња-Рона-Алпи. Овај син буржоаског трговца са одличним је оценама довршио своје школовање и приступио француској војсци, али је дезертирао 1829. током експедиције по Мореји (како се од средњег до раног новог века називао Пелопонез) и окренуо се криминалу. Наредних неколико година био је чест гост затвора који је називао својим „криминалним универзитетом“; био је и аутор који је за један часопис написао чланак „Затвори и казнени режим“.
Током једног од својих боравака иза решетака написао је и сатиричну песму (није једина), под насловом „Петиција лопова краљу, његовом суседу“, у којој се, између осталог, каже и следеће: „Ја сам лопов, Ви сте краљ / Заједно смо блиска браћа […] Могу прождрати буџет, / Могу замуљати регистар; / Потписиваћу се „Ваш поданик“, / Ах! Господару, учините ме министром […] Ја сам… пронашао свог рођака: / Господару, препустите мени Ваш трон“.
Пронашавши два помоћника у злочину — Пјера Виктора Аврила којег је упознао у затвору, и Иполита Франсоу — временом је постао велики дрзник који није презао ни од чега, па је напослетку ухапшен под оптужбом за двоструко убиство. Током суђења које је уследило написао је књигу „Мемоари, открића и песме“, суђења од којег је направио спектакл, привукавши огромну пажњу јавности одбраном својих злодела, тврдњом да су она била валидни облик отпора друштвеној неправди. Његова ћелија се претворила у салон у којем је примао културну и интелектуалну елиту, и премда је погубљен почетком 1836, неких двадесетак дана након што је напунио 32 године, остварио је зачуђујуће трајан утицај који се осећа и данас.
Утицао је, рецимо, на вечног Балзака, чије романе и данас гутамо; утицао је и на вечног Фјодора, о чијем роману данас говоримо. Заправо, „Злочина и казне“ можда не би ни било да није било Пјер-Франсое Ласнера чији је случај надахнуо Достојевског. Kада је тачно сазнао за њега не знамо, али на идеју за роман инспирисан Ласнеровим односом према злочину дошао је лета 1865. године, безмало три деценије након што је овај гиљотиниран.
Не говоримо целу истину. Достојевски лета 1865. није дошао на идеју за роман већ за кратку причу или новелу; о роману још увек није било говора. У то време радио је на пројекту који је називао „Пијанци“, а који је требало да се бави проблемом алкохолизма у друштву и начину на који он уништава породице, и децу као будуће нараштаје. У средишту је била породица Мармеладов, чија ће прича послужити као ослонац и испомоћ за централну причу о Раскољникову, његовом злочину и његовој казни.
Такође у то време, Достојевски је повериоцима дуговао знатне своте новце (што је пре свега била последица његових коцкарских навика), а притом је желео и да помогне породици свог брата Михаила који је преминуо почетком 1864. Након што су га сви одбили, окренуо се Михаилу Kаткову, уреднику престижног месечника „Руски весник“ у којем су објављивали Тургењев и Толстој. Неколико година раније Фјодор је са Kатковим био у жустрој јавној полемици и свађи, и никада до тог тренутка није сарађивао са овим часописом.
У писму из септембра 1865, Фјодор, који је очигледно морао да прогута понос, објаснио је Kаткову да жели да напише причу о младићу који попушта „извесним чудним, ’недовршеним’ идејама, које лебде у ваздуху“, исказавши намеру да истражи моралну и психолошку опасност од „радикализма“, због чега је сматрао да би се њему, конзервативном Kаткову, то могло свидети. Већ новембра месеца се из новог писма уреднику види да је „прича“ постала „роман“.
Фебруара месеца 1866. Достојевски пише Александру Јегоровичу Врангелу — адвокату и дипломати, данас превасходно познатом по блиском пријатељству са великим писцем — следеће: „Kрајем новембра већи део је био написан и спреман; спалио сам све; могу то сада признати. Није ми се допадало. Нови облик, нови план ме узбуђује, и кренуо сам све испочетка“.
Али изгледа да то није била цела истина, и да није баш све спалио. Уосталом, оно што је раније писао лако је накнадно уклопио у рукопис. Претпостављамо то, захваљујући комплетном опусу Достојевског који је издат за време Совјетског Савеза; уредници тог издања поређали су пишчеве белешке које кореспондирају са различитим етапама развоја композиције, па можемо тачно да видимо фрагментарни рад на нацрту за причу, или новелу, као и две радне верзије самог текста: „висбаденску“ (у којој се искључиво концентрише на моралну и психолошку реакцију наратора након злочина, која се поклапа са оним што је Фјодор говорио Kаткову у првом писму) и „петроградску“, које су назване по градовима у којима су писане.
Финална верзија романа писана је у посебном облику трећег лица, док су претходне две биле у првом; Достојевски је првобитно размишљао о четири могућа угла писања из првог лица: као Раскољникове мемоаре, као његово признање осам дана након убиства, као дневник који почиње пет дана након убиства, и као мешана форма у којој ће прва половина бити мемоарска а друга дневничка. Након подужег премишљања и унутрашњег превирања, око тога шта му је чинити, тог новембра 1865. донео је коначну одлуку о писању из трећег лица.
Зашто је Достојевски напустио првобитну верзију остаје неразјашњена мистерија; Џозеф Франк (1918—2013), амерички теоретичар књижевности и један од највећих ауторитета за живот и дело Достојевског (аутор је вероватно његове најбоље биографије), сматра да је могуће да се лик Раскољникова развио ван граница које је писац првобитно замислио, и да је, приметивши појаву нових аспеката личности свог протагонисте, одлучио да причу претвори у роман који ће структурално ускладити са постепеном метаморфозом Раскољниковог карактера.
Већ јануара месеца 1866. изашао је у „Руском веснику“ први део „Злочина и казне“ (за оне који не знају, романи су тада излазили у наставцима, прво у часописима и дневним листовима, па би се тек накнадно појавили као посебне књиге), док је последњи изашао децембра исте године. Али током писања последњих делова „Злочина и казне“, Достојевски се налазио под страшним притиском, јер је био принуђен да истовремено ради и на „Kоцкару“ који је морао да преда најкасније до 1. новембра 1866. године.
Наиме, зато што му је очајнички био потребан новац, почетком октобра је морао да пристане на зликовачке услове издавача и свог имењака Фјодора Тимофејевича Стеловског; уговором се обавезао да ће му до наведеног датума предати роман дужине 12 или више сигнатура (како се тада рачунала величина књижевног дела), а ако не би успео, Стеловски би постао власник ауторских права свих његових књига на период од девет година, до 1. новембра 1875, и то без икакве новчане надокнаде.
Упркос томе што је имао само 27 дана, у паузи између писања петог и шестог дела „Злочина и казне“, Достојевски је написао маестрални мали роман од 17 поглавља, пре свега захваљујући својој стенографкињи Ани Григорјевној Сниткиној (која ће му наредне године постати супруга), којој је диктирао и која је лепо успела да среди све што је написао. Без ње, Достојевски не би успео и начисто би пропао.
А да је намера Стеловског била крајње зликовачка, да је тај човек био најобичнији подлац, најбоље показују догађаји од 31. октобра. Достојевски је тог дана дошао са рукописом у редакцију, али је Стеловски наложио помоћнику да му каже да се врати кроз неколико дана; прозревши његову намеру да се окористи неиспуњењем уговора („кроз неколико дана“ би се, наравно, направио луд), Достојевски је отишао право у полицијску станицу и тамо депоновао рукопис, који је заведен под датумом од 31. октобра 1866. године. У очима државе, он је своју уговорну обавезу испунио.
srafzine.wordpress
