Најновија биоархеолошка студија која се бавила испитивањем скелета из Римског периода је дошла до нових доказа о вези између тровања оловом и његових негативних утицаја на здравље човека.
Истраживачи са Одељења за археологију Универзитета у Дараму испитали су 173 скелета са пет различитих локација Римског царства, из периода између 1.и 4. века нове ере. Од чега је већина припадала деци на којима су уочене патолошке лезије које су доведене у везу са високим концентрацијама олова – метала чија је употреба у спомeутом периоду била широко распрострањена.
Бројна истраживања су доказала да су римска деца током векова константно била изложена олову. Kако на директан начин преко воде и хране, тако и на индиректан начин преко играчака и новца. Ипак, иако је познато да су Римљани били „окружени оловом“, до сада се веома мало научних студија бавило везом између високе стопе смртности деце и тровања оловом.
Анализа зуба древних Римљана у новој студији је открила да су концентрације олова у телима деце премашивале двоструко већу количину од оне коју је Светска здравствена организација у модерном добу утврдила као фаталну. Што представља оштар контраст, када се добијени резултати упореде са скелетним остацима из предримског периода.
Резултати недосмислено потврђују да је око 50 посто деце умрло пре 10. године, при чему 20 до 40 посто њих није навршило ни прву годину. Што је навело истраживаче да провере и нивое олова код младих и одраслих особа и утицај на дужину живота. Kада је како тврде уочена веза између концентрације олова и старости у тренутку смрти, јер су особе са мањим нивоима живеле дуже у односу на оне са нижим нивоима олова.
Скелетни остаци деце са високим нивоим су такође имала и уочљиве патолошке лезије узроковане рахитисом, скорбутом или поротичном хиперостозом – чак 71 посто. Поређења ради у популацији одраслих особа само 29 посто испитаних скелета је имало лезије, и то изазване метаболичким болестима које су биле у складу са старосним добом појединца.
Зашто је то тако?
Олово се у римском периоду користило за прављење водоводних цеви, док су акведукти и резервоари били обложени њиме. Многобројни предмети за свакодневну употребу су садржали делић овог метала, као што су нпр. прибори за јело, пиће и лонци. Забележено је да је често коришћен приликом конзервације хране али и као додатак ароме вину, па су га стари Римљани на тај начин директно уносили у тело.
Један од највећих извора тровања оловом је према мишљењу стручњака експлоатација олова, која је према неким проценама у периоду од 500 година загађивала европски ваздух. Трагови метала су пронађени и у леду Монблана, а прорачуни су да је концентрација у периоду од 250. године п.н.е до 120. године н.е. порасла за десет пута.
Историчари сугеришу да су антички писци знали за штетне утицаје олова и његове последице које могу да буду штетне за људе и које су описивали у својим делима. Међутим и поред тога они су наставили да га употребљавају, а неке од популарних теорија међу научницима говоре у прилог тези о пропасти Римског царства због употребе олова и штетних утицаја на здравље човека.
Александра Цветић
Национална Географија
