Архимандрит Маркел (Павук), духовник Кијевских духовних школа, одговара.
Поново ће неки рећи да би овај монах требало да гледа своја посла, али данас је злочин ћутати о следећем проблему: све чешће многи родитељи почињу да се жале како им деца временом постају неконтролисана. До 12–14 година радо иду у цркву, вредна су и послушна, али како одрастају, почињу да проводе много времена на друштвеним мрежама, у забави са пријатељима, ступају у везе, и воља родитеља више им ништа не значи. Неки постижу успех у каријери, а данас деца врло брзо сазревају, па сматрају да су самодовољна и да им није потребно никакво руковођење. У неким породицама сукоб између деце и родитеља достиже највиши ниво: уопште не разговарају, а свака реч или поступак супротне стране изазивају раздражљивост, прекоре и свађе.
Разлози таквих односа могу бити различити:
– недостатак пажње родитеља према деци због преоптерећености на послу;
– утицај пријатеља чији ауторитет постаје већи од ауторитета родитеља;
– крајности строгe дисциплинe, када је буквално сваки корак деце под контролом, или пак крајност претеране слободе, када родитељи угађају свакој жељи детета и стално му дају потпуну слободу у одлучивању.
Још један чест узрок конфликта између родитеља и деце јесте распад породице. У том случају, ауторитет оца и мајке у очима детета своди се на нулу. Дубока психолошка рана која се наноси деци услед распада породице, по правилу, не зацељује до краја њихових дана.
Као што видимо, за сукоб су криве обе стране, али већа одговорност за недостатке у васпитању пада на родитеље.
Да ли је могуће исправити нешто током времена? За људе је то готово немогуће, али за Бога је све могуће. Пре свега, без очекивања било какве „надокнаде“, родитељи треба да узму свој крст, то јест, да настоје да својој деци показују не сталне прекоре, већ љубав. Она треба да се изражава не само у поклонима, већ и у речима подршке, похвале и саосећања. Све то може бити узалуд ако нема непрестане молитве за своју децу, ако нема стварног црквеног живота у коме нагласак није на друштвеним активностима или поклоничким путовањима на света места (и то има своје место, али умерено!), већ на превазилажењу својих грехова и страсти. Циљ треба да буде распламсавање огња вере у души младића или девојке. Ако у њиховим срцима постоји такав пламен, деца ће свакако обратити пажњу на Божију заповест:
„Поштуј оца свога и матер своју, да ти добро буде и да дуго поживиш на земљи коју ти Господ Бог твој даје.“
Извор: Православни живот (руски)
