Свакодневно се крећемо у мноштву непознатих лица. Најчешће журно пролазимо и мимоилазимо се без да и погледамо у особу која је бар на тренутак била део нашег реалног света.
Овај сусрет, иако без речи или додира, представља важан аспект наше реалности јер потенцијално може задовољити важну потребу коју сви ми, као људска бића, обавезно имамо. Поменути сусрет иако се може чинити безначајан заправо представља начин на који другој особи можемо ставити до знања да смо је приметили, такорећи „препознали“, уколико је само погледамо.
Тај поглед који траје неколико секунди, за особу коју смо срели може бити важан јер смо можда тог дана ми једина особа која је дотичног „приметила“. Уколико је тај наш поглед пропраћен и благим осмехом, његово дејство је вишестуко јер не смо да смо ономе кога смо срели дали до знања да га „видимо“, него смо јој тим благим осмехом упутили знак да је у нама изазвала извесно пријатно осећање.
Данашње време диктира брз темпо живота. Већина људи готово механички обавља све свакодневне обавезе не размишљајући да иако је време у ком живимо брзо, неке исконске потребе сваког човека и даље су остале исте. Можда се време променило, али је комуникација међу људима, међусобни контакт и прихватање остала значајан извор равнотеже и благостање сваког појединца.
Сваком човеку је битно да је окружен људима, да има пријатеље и породицу која га воли и поштује. Међутим, бити окружен људима не мора нужно значити да са њима постоји блискост. Дозволити другима да нам се приближе и боље нас упознају нужан је услов за развој блискости и међусобног поверења. Уколико постоји дистанца, ствара се простор за развој отуђености која на даље може водити у усамљеност и изолацију.
Будући да су људи социјална бића и имају потребе за контактом и са њим повезаним прихватањем, усамљеност и изолација нужно имају лоше последице. Kада се људи познају и прихватају баш таквим какви јесу ствара се сигурна зона која представља базу за развој личности сваког појединцаи његовог напретка.
Иако већина људи препознаје и схвата потребу да нас други људи препознају, прихвате и буду нам блиски, већина блискост себи не допушта спонтано и то мозда и не може изненадити јер блискост је синоним за апсолутну искреност у којој је особа себе представила баш онаквом каква јесте. То одсуство „филтера“ у представљању себе људе плаши јер када другима особа прикаже све својеврлине и мане, постоји и шанса да буде одбачена јер шта ако се не допадне другоме.
Та жеља да нас други прихвате и са њом повезан страх од одбацивања често су и главни узроци одсуства блискости и повезаности међу људима јер људи сматрају да ће лакше увек поднети самоћу од одбацивања и напуштања када други оцени да му се не допадају.
Иако могућност да нас други одбаце постоји увек, она никако не сме бити главни узрок због кога појединац бира самоћу и изолацију. Сваки човек може изабрати живот какав жели да води и колико себе ће допустити да прикаже другима. Важно је не допустити да ове одлуке нарушавају квалитет живота појединца јер колико год да су страхови присутни, блискост са другима може донети велико задовољство.
Kада особа процењује да није довољно јака или способна за то помоћ психотерапеута може значајно изменити ситуацију.
Психотерапеут – Јелена Драгичевић Берат
Mitrovica.info
