Манастир Светог Николе налази се недалеко од Куршумлије, на високој заравни изнад ушћа реке Бањске у Топлицу. Изграђен је између 1152. и 1166. године и заједно са манастиром Пресвете Богородице у Куршумлији представља прву задужбину Стефана Немање.

Записи Стефана Првовенчаног, Светог Саве и Доментијана не слажу се у погледу редоследа подизања Немањиних задужбина. Док Стефан Првовенчани и Доментијан на прво место стављају изградњу Пресвете Богородице, Свети Сава пише да је прво сазидан манастир Светог Николе. Ове разлике и нису толико важне, а сви се слажу да је по зидању манастира дошло до сукоба између Немање и његове браће, који су му оспорили ктиторски рад. У сукобу Немања је изашао као победник и 1168. године постао велики жупан.

Од самог оснивања манастир ужива велики углед и јак духовни живот, што потврђује и Студенички типик. Тако је нпр. старешина манастира, велики игуман, заједно са још неколико игумана, учествовао у избору и увођењу у звање архимандрита студеничког. Такође, након добијања црквене самосталности у Никеји 1219. године у манастиру Светог Николе било је седиште Топличке епископије. Нажалост није много записа сачувано, али се претпоставља да је након проглашења царства и уздизања српске цркве на ранг патријаршије 1346. године Топличка епископија уздигнута у ранг митрополије.

Није познато шта се догађало са манастиром после 1389. године и турског освајања Топлице 1453. године. Ово је био период великих борби па је манастир вероватно пострадао. У првој половини 16. века помиње се извесни белоцрквански митрополит, што значи да је седиште митрополије остало у манастиру Светог Николе, али у оквирима Охридске архиепископије. На основу истраживања Олге Зиројевић зна се да су обе Немањине задужбине у Куршумлији биле активне између 1455. и 1530. године.

После Велике сеобе Срба, манастир је већ опустео. Турци су скинули његов оловни кров и излили куршуме. Отуда је и вероватно потекао данашњи назив града – Куршумлија.

У 18. веку према Троношком летопису манасир је и даље био пуст, а разрушен је половином 19. века. Срушили су га наводно Суљ Курвеша из Ниша и Мули Халил тражећи новац. Након рушења Арнаути су узимали камење и циглу за своје потребе, а током ослободиличаки ратова 1876. и 1878. године војска је од црквеног материјала зидала пекаре и друге војне зграде.

После ослобођења Топлице од Турака, аустроугарски путописац и археолог, пише да упркос тешкој запуштености манастир представља једно од најлепших дела српске средњовековне архитектуре, те препоручује српском министру да се манастир обнови.

Обнова је кренула 1910. године када је Народни музеј у Београду заштитио светињу и направљена је кровна конструкција. После Другог светског рата обнова је настављена која је са прекидима трајала до 2003. године.

Манастир спада у Рашку школу, па су тако приметне одлике и византијског и романског стила. Грађен је у три фазе. Најстарија једнобродна грађевина са кришкасто подељеном куполом и троделним олтаром. Установљењем Топличке епископије 1219. године, када је манастир постао њено седиште уз западну страну Стефан Првовенчани дозидао је припрату са двема кулама. У 14. веку краљ Милутин је уз северну страну саградио параклис.

 Унутрашњост Цркве је пространа и подељена у неколико одаја. Олтарски простор је одељен од наоса са два ступца, а иконостас не постоји. У самом олтару постоје две изражене нише, где једна служи за проскимидију, док је друга у служби ђаконикона. Престони камен, састављен из три дела, још увек стоји у централном делу олтара. Сам под олтара је од плоча опеке и нешто је издигнут од пода наоса.

Озидана опеком, Црква има карактеристичну фасаду. Наиме, сваки други ред је увучен и прекривен малтером. Једнокрилна или двокрилна врата од храстовине, ротирају се око металне осовине, а бифорни прозори имају кружне отворе.

Унутрашњост Цркве је била омалтерисана и живописана. Од првобитне декорације, која је вероватно покривала све унутрашње зидне површине, сачувани су само трагови фресака из XIV века и то на прозорским сводовима и у капели јужне куле. Ако се изузму фрагменти фресака са представама епископа и Богородице, Црква данас није осликана.

У самој Цркви нађени су надгробни споменици и плоче. Уз југоисточни део Цркве пронађени су чанкасти новчићи, ковани за време византијског цара Манојла Комнина. Североисточно од Цркве налази се нови манастирски конак, као и стари манастирски бунар, где се, према предању, налазе црквена звона и друге драгоцености. Са северозападне стране, недалко од Цркве, налазе се рушевине некадашњег манастирског конака. 18. новембра 1947. године комплекс манастира светог Николаја у Куршумлији стављен је под заштиту Државе, као културно добро од изузетног значаја под редним бројем СК 207.

 

stazamanemanjica

Литература:

1. Православна Епархија Нишка, Манастир Светог Николе у Куршумлији, eparhijaniska.rs

Фото:

  1. https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Sveti_Nikola_Kursumlija1.jpg Milica Jovanović-Marković / CC BY-SA (https://creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0)
  2. https://commons.wikimedia.org/wiki/File:Sveti_Nikola_Kursumlija1.jpg Milica Jovanović-Marković / CC BY-SA (https://creativecommons.org/licenses/by-sa/3.0)

ПОСТАВИ ОДГОВОР

молимо унесите свој коментар!
овдје унесите своје име