Средишња, крстопоклона недеља Вакршњег поста има за циљ да нас подсети и охрабри усмеравајући наше умове на васкрсну победу којој ходимо.
„Тако, освежени и охрабрени, отпочињемо други део поста. Још једна седмица и у четврту недељу слушамо објаву: ‘Сина човечијега предају у руке људске и убиће Га. А кад Га убију, после три дана васкрснуће’. Нагласак више није на нама, нашем покајању и труду, већ на догађају који се десио ‘ради нас и ради нашег спасења’:
‘О, Господе, који су учинио да се данас припремамо за Свету недељу, засијавши васкрснуће, Лазара, као јарким светлом, помози нам да истрајемо на путовању поста. Пошто смо доспели до друге половине поста учини да се појави божански живот; и да стигнемо до краја нашег труда дај да примимо блаженство вечно…’
На јутрењу, у четвртак пете недеље, слушамо још једном Велики Канон св. Андреја Критског, али овога пута у целини. Ако је на почетку поста овај канон био символ врата кроз која улазимо у покајање, сада, на крају Великог поста, он звучи као сиже покајања и његовог испуњења. У почетку смо га слушали, сада његове речи постају наше речи, и процена наших посних напора. Процена колико смо све ово заиста сами сусвојили, доживели и преживели. Како смо далеко стигли стазом покајања? Јер све оно што се односи на нас, приводи се крају. Од сада ми следимо за апостолима ‘на њиховом путу за Јерусалим и за Христом који иде испред њих’. И Христос им рече: Ево идемо горе – у Јерусалими Сина Човечјег предаће првосвештеницима и књижевницима, па ће Га осудити на смрт и предаће Га многобошцима, и наругаће му се, испљуваће Га, шибаће Га и убиће Га, апосле три дана варсрснуће’ (Мк 10:32-45). Ово је Еванђеље пете недеље.
Тон посних богослужења се мења. У првом делу Великог поста подвлачен је наш напор, наше очишћење, а сада нам се скреће пажња да ово очишћење није само по себи крај, већ оно мора да нас води размишљању, разумевању и усвајању тајне Крста и Васкрсења. Сада нам се открива да наш напор представља учествовање у тој тајни, на коју смо били тако навикнути да смо је сматрали за нешто јасно и разумљиво само по себи, а што смо просто заборавили. И када Га, заједно са апостолима“ пратимо у Јерусалим ‘задивљени смо и уплашени.’
Александар Шмеман, Велики пост
