“Kад Kинези буду чули да сам радила са Батом Живојиновићем има да нагрну у Ткачки двор и разграбе ове моје шик-шајкаче”, шали се наша домаћица Загорка Стојановић док у име добродошлице на трему куће старе близу 150 година наздрављамо домаћом шљивовицом.
“У ракију увек додам мало кима, а слатко од купина којим сам вас послужила сама спремам, као и целу зимницу”, објашњава док се смештамо у столице веселих пастелних боја и необичних облика. Дочекала нас је на сеоском друму, испред плота спојеног испреплетаним грањем, у шареним бриџ панталонама са љубичастом шик-шајкачом на глави, прошараном мотивима српских ћилима. Свака од нас четири, поред речи добродошлице, добила је по један чврст загрљај.
Загорка Стојановић (Фото: Соwа медиа)
Док се уском стазом пењемо ка кући чији је трем украшен српским ћилимима и заставом, Загорка прича да шик-шајкачу и бриџ панталоне “увек носи зими, док лети носим хаљине, наравно уз шик-шајкачу”. “Панталоне и хаљине шијем по 5-6 комада, тако да је крој исти само се дезени и материјали разликују”.
Једном су ми рекли да купим макар капут који неће бити препун боја и ја сам то урадила, а онда сам на локалној пијаци, онако успут, купила и старе гоблене са дивним наранџастим цветовима које сам исекла и пришила на тај једнобојни комад одеће. Изгледало је одлично”, рекла је она.
Због шик-шајкача којима је Загорка, костимографкиња, удахнула нови живот, смо и дошле код ње. Објашњава нам да је на идеју дошла пре десетак година са жељом да део народне ношње у новом руху претвори у модни детаљ. “Открила сам током својих истраживања да је капа поређење за небески свод који се у народу још зове ‘капа небеска’ јер симболише преврнуту ‘сунчеву барку’ што подржава облик шајкаче, настале од ‘шајке’, врсте чамца”, прича нам Загорка.
У српској митологији, како додаје, капа је старија од главе и замена за човека. “Србин хоће све да ради под капом али неће две ствари: да се крсти и да једе. Бог старе српске вере такође носи капу, па је био обичај да се она мртвацу ставља на главу или се болесникова капа шаље на читање молитве ради исцељења”, преноси нам Загорка резултате својих истраживања.
Она додаје да је и кинески филозоф и реформатор Kонфучије из 5. века пре нове ере носио сличну капу, да се ова врста капе налази и у народној ношњи старих Персијанаца, као и да је на глави има и свети Јован на фресци у манастиру свете Kатарине на Синају.
“Било ми је занимљиво да удахњујем нови живот у запостављени део наше традиције”, објашњава Загорка док у њеној магази, претвореној у изложбени простор, испробавамо разне дезене шик-шајкача – са цветовима, листићима, звездицама, срцима, мотивима старих ћилима, шљокицама, палмама, једнобојне, двобојне, у бојама српске заставе… “Шијем од материјала који нађем, све се углавном прода, а највише радим по наруџбини јер их углавном купују наши људи који живе у иностранству”, каже она.
Уз стални осмех на лицу прича нам да је “тек са 73 године почела да живи и ужива” и то када је продала стан у Београду и купила имање у Ракарима, селу надомак Бање Врујци. Две оронуле куће са окућницом у власништву презимењака Стојановића темељно је обновила – од магазе направила Ткачки двор, а испод велике старе липе “Позорницу под липом” где током летњих дана гостују њени пријатељи из света уметности. “Овде време другачије тече и за све имам времена. Овде имам времена за размишљање, за читање, нико ме не оптерећује. Слободна сам”, прича нам она.
После ћаскања на трему, Загорка нас је увела у кућу, која је тачније атеље са спаваћом собом и кухињом. У малом ходнику за тренутак је све заличило на улазак у дугу јер се пред нама прострло шаренило боја у свој својој лепоти. Високе полице од пода до плафона препуне широких калемова вунице и разнобојног конца прво су са чим смо се сусреле. На поду су нас сачекале гомиле тканина јарких боја и бројна клупка исте такве вунице. На бочном зиду стајала су два вертикална разбоја на којима су биле до пред крај исткане иконе, једини комади тканине сведених нијанси прошарани светлуцавим нитима.
“Ово је монашки посао. Ритам ткања стреми успорености за разлику од свакодневице модерних вештина. Нити се слажу ред по ред и мисли се смирују као у молитви”, уводи нас у вештину ткања Загорка Стојановић, примењени уметник, костимограф, сценограф и таписериста, која је до сада опремила преко стотину позоришних представа, многобројне филмове, телевизијске драме и емисије.
Објашњава нам да је занат учила од старих ткаља по сеоским забитима. “Нису знале да ми објасне како или зашто, знање им је у прстима. Вештине које су тако дуго биле везане за опстанак део су колективног памћења. Човек има интимну, атавистичку потребу за топлином коју огромни простори модерне архитектуре, хладни материјали – бетон, челик, стакло – игноришу”, каже она.
Подсећа нас да су делови тајне овог древног умећа очувани до данас и да се могу наћи у језичким метафорама – осећања се преплићу, приче су проткане, читав живот прати нит којом је могуће исткати чуда. Њено иконоткање, како сама каже, засновано је на скоро канонски веродостојно истканим иконама, по византијском кључу, а њених пет изатканих иконица биле су изложене у Њујорку и Паризу. Загоркине таписерије и иконоткања, са златним нитима и Ахтирском Богородицом, стигле су до приватних збирки и музеја, до Северне и Јужне Африке. “Преузимам лепоту духа безимених ткаља. Све ткаље ткају на истој нити јер је реч о древној вештини. Kада ткам осећам се између неба и земље. Ткање представља унутрашње записе традиције у пуној верности”, поверила нам је Загорка.
Предвече нас је испратила до капије, сваку са по шик-шајкачом у руци. “На лето пуним 81 годину, видимо се тада. Једва чекам прославу јер ће ми доћи многи пријатељи из Београда, Србије и из иностранства”, рекла нам је Загорка пратећи нас са детињим сјајем у очима. Осим модерних шајкача, од Загорке смо понеле и део ширине у погледима на живот, али и део љубави према народној традицији и свом народу. Нама довољно.
Аутор: Биљана Живанчевић
sowa-media
