“Одлучио сам се за љубав. Мање је истинито и мање вјероватно, али је племенитије. И љепше. Тако све има више смисла. И смрт. И живот..”
Мехмед Меша Селимовић је рођен у истакнутој муслиманској породици 26. априла 1910. године у Тузли, где је завршио основну и средњу школу.
Мешин отац, Алија Селимовић, изјашњавао се као Србин муслиманске вере што је била прилично честа појава на почетку прошлог века. Био је јако строг отац, дистанциран у односу да децом. Није био строго религиозан, само би поштовао највеће муслиманске празнике. Изразито крут, сину није пружио топлину и разумевање које му је било потребно.
Меша је био човек гладан љубави у тешким временима и још тежој земљи, од тешког оца и са још тежим животом, па би се очекивало да постане груб, непријатан или барем саркастичан. Међутим, баш супротно, он израста у јаку и стабилну особу, толико стабилну да је издржавао ударце оних у које је веровао. Исто тако, постао је и осећајан за околину, волео је људе и касније једну жену, која је представљала његов највећи ослонац у животу.
Селимовић је имао тежак живот, препун личних трагедија и несрећа, па је због тога правио изборе који су неретко провоцирали околину, а он је управо у тој околини налазио инспирацију за своја највећа дела. Отац му је рано умро, а Меша је Други светски рат дочекао, како је сам писао, „изгубљен и депримиран створеним стањем у Југославији и свијету“. Због сарадње са НОП-ом, Мешу, његову сестру и средњег брата 1942. године ухапсиле су усташе.
„Све троје смо везани у ланце (били смо везани 42 дана) и стављени у самице полицијског затвора“, писао је.
После четири месеца пуштен је из затвора због недостатка доказа. Отишао је у шуму, на Мајевицу, у партизанску бригаду и постао члан Kомунистичке партије Југославије. Тада је уследило стрељање његовог брата Шевкије, трагичан догађај који ће остати дубоко урезан у Селимовићево сећање и испунити га мржњом према власти и систему, те инспирисати да напише роман „Дервиш и смрт“.
Шевкија је био Мешин старији брат, а да трагедија буде већа, и сам је био партизан. Стрељан је јер је из магацина Главне управе народних добара узео неколико комада намештаја (кревет, ормар, столицу и још неке ситнице), којим је хтео да опреми своју опљачкану кућу како би се у њу из логора вратила његова супруга Десанка.
Трећи брат у породици Селимовић, Теуфик, био је на високом положају у Озни и брату није желео да помогне.
„Доживио сам шок. Лежао сам немоћан да ишта схватим, и непрестано плакао. Након неколико дана дошао ми је шофер УДБЕ који је донио поруку од мртвог човјека. Шефкија је био миран пред стријељање; рекао је: ‘Поздрави Мешу, и реци му да сам невин’. Те драматичне ноћи кад је вољени брат, стријељан издисао негђе у околини Тузле, у проскозорје једног јутра на самом крају рата, сам на свијету, понижен без икакве кривице, нисам могао да му вратим макар дио указане љубави ни да му помогнем у том најстрашнијем часу његова живота, да му додирнем руку, да му лакшам самоћу пред неповратан пут у непознато, нисам ни знао шта се с њим дешава. Тај мој убијени брат је моја највећа туга, и они који су га убили као да су дуго смишљали како ће ми нанијети највећу бол“, описао је своју патњу велики писац.
Године 1930. је уписао српско-хрватски језик и књижевност на Филолошком факултету Београдског универзитета, а 1934. године завршио. На факултету је добио надимак Меша, којим је након неког времена почео и да се потписује. Две године касније враћа се у Тузлу да предаје у тамошњој гимназији, која данас носи његово име. Након рата кратко је живео у Београду и већ се 1947. године преселио у Сарајево, где је радио као професор у Средњој педагошкој школи и на Филолошком факултету. Био је и уметнички директор филмске компаније Босна филм, руководилац драмског дела Сарајевског народног позоришта и главни уредник издавачке куће Свјетлост. Огорчен због прикривеног сукоба с неколико локалних политичара и интелектуалаца, Селимовић се 1971. године сели у Београд, где остаје до своје смрти 1982. године.
Био је члан Српске академије наука и уметности и Академије наука и уметности Босне и Херцеговине. У свом писму Српској академији наука и уметности из 1976. године, Селимовић наводи да упркос својим муслиманским коренима, себе сматра Србином и српским писцем.
Меша Селимовић је почео да пише прилично касно. Своје најбоље романе је написао шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Његова прва књига, збирка приповедака “Прва чета“, објављена је 1950. када му је било 40 година. Следеће дело – роман “Тишине“, објављен је 11 година касније. Убрзо потом, објављени су и романи “Туђа земља” и “Магла и мјесечина“, за које Селимовић није добио нарочито међународно признање.
Међутим, роман “Дервиш и смрт“, објављен 1966. године, постао је право ремек-дело. Радња романа се одвија у 19. веку у Босни, а главни мотиви су усамљеност, размишљање и страх. За овај роман је сам Селимовић рекао да је роман о његовом брату, јер је у њему приказао једва чујну побуну против друштва и атак на себе због кукавичлука и ћутања када је реч о његовом брату. Заплет романа одвија се у 18. веку у Сарајеву под османском владавином, и одражава Селимовићева властита искуства са братом.
Прича говори о испразности отпора једног човека против репресивног система и промени која се одвија у том човеку након што постане део тог система. Овај роман је повезница мудрости неких старих времена и модерног размишљања. Посветио је роман супруги Дарки, из захвалности према њој, јер она је била та која му је давала подршку за све што је радио у животу. Неки критичари упоредили су овај роман са Kафкиним ,,Процесом“. Преведен је на многе језике, укључујући енглески, руски, немачки, француски, талијански, турски и арапски. Свако поглавље романа отвара се наводима из Kурана. Писци из Босне и Херцеговине предложили су да се Меша Селимовић овим романом кандидује за Нобелову награду за књижевност.
Четири године касније (1970), објављен је роман “Тврђава“, који је, за разлику од претходног, мало оптимистичнији и испуњен вером у љубав. До сада су једино ова два Селимовићева романа преведена на енглески језик. Поред многих дела, написао је и књигу о реформи језика и писма Вука Kараџића, затим о старом пару који се суочава са старењем и смрћу на једном далматинском острву, и своју аутобиографију под називом “Сјећања“.
Био је ожењен женом по имену Деса, са којом је имао ћерку Слободанку. Деса је била лепа жена, по занимању професорка физичког у гимназији у Тузли. Водила је порекло из познате српске породице. По изгледу висока и витка, а по нарави витална и енергична. Ипак, Селимовић је напустио супругу и мало дете због жене у коју се заљубио. Тада га Деса пријављује за ванбрачну везу и неверу. Жена у коју се заљубио звала се Дарослава Божић, била је супруга несталог заробљеника искљученог из партије и ћерка дивизијског генерала војске Kраљевине Југославије. Упознали су се случајно кад је она дошла у његову канцеларију. Развео се од Десе и оженио Дарославу, коју је неизмерно волео и са којом је добио две ћерке Јесенку и Машу које живе у Београду. Дарослава је умрла 1999. године током бомбардовања.
Меша Селимовић је преминуо 11. јула 1982. године, нешто после 22 сата, у београдској Јовановој улици. Имао је 72. године. Непокретан и нем, на телевизији је гледао пренос финалне фудбалске утакмице Светског првенства са стадиона Сантиаго Бернабеу у Мадриду, између Италије и Немачке, када му је изненада позлило. Иако је лекар брзо дошао, могао је само да констатује смрт великана југословенске књижевности. Пријатељи и супруга Дарка до касно у ноћ су седели поред његовог тела чекајући погребнике. Сахрањен је 14. јула у Алеји заслужних грађана Београда на Новом гробљу, поред Скендера Kуленовића и Милоша Црњанског. Са овог света отишао је тихо и ненаметљиво, а они који су га познавали кажу да је баш тако и живео.
Значај овог великог писца исказује се и наградама које се додељују њему у част, а које носе његово име. ,,Награда Меша Селимовић“ додељивала се у Југославији од 1988. године за роман године, данас се та иста награда додељује у Србији од 2007. године за најбољи роман у Србији, док се у Босни и Херцеговини додељује босанскохерцеговачка ,,Награда Меша Селимовић“ за најбољи роман, од 2002. године.
24 sedam
