Сваки човек је призван да, на свој начин, учини нешто значајно у животу. Ако то схватимо и ако схватимо колико је кратак наш живот, постаће нам јасно да су сви наши животни проблеми, у суштини, мали и да уопште није требало да се секирамо због њих, још мање у тој мери да то наруши наше психичко и телесно здравље. Зато треба пазити на свој ум, на своје мисли, јер су наше мисли (када су негативне, мрачне, депресивне) један од главних узрока наших душевних и телесних обољења. Ако човек не живи најдубљом чежњом свога срца, у радости и полету, већ живи површно, мучећи
се очајањем и депресијом, то ће га, пре или касније, довести најпре до душевне, а потом и до телесне оболелости. Болест никад не настаје без узрока, већ увек са узроком. Повишени крвни притисак, проблеми са срцем, чир на желуцу, рак често настају од превеликог стреса, изнемоглости душе, очајања. Жена живи у браку са мужем, незадовољна је, не разговара са њим, ни он са њом, али не покушава ништа да промени, и душевно због тога много пати, и на крају се разболи. Она све ради по кући, спрема ручак, чисти кућу, пере и пегла веш, али само ћути, не проговара ни реч, не покушава да промени ситуацију. И тако прођу године. Питам ту жену: „Колико си година у браку: „Осамнаест, а још увек са својим супругом нисам постала блиска. „И како то издржаваш „Не питај, оче, само преживљавам од данас до сутра…
Али, преживљавање није живот! Ми не живимо да бисмо преживљавали! И онда једног дана умремо, а не стигнемо ни да се порадујемо животу! Потруди се, зато, да промениш на боље свој живот, да се радујеш животу. Створен си за радост!
Из књиге – Живот у свету без Христа
