Сањала сам дежмекастог младића без коже на лицу. Мислим да се знамо из неке од школа, не могу са сигурношћу да тврдим које. Срели смо се у лифту, великом теретном. Био је у пратњи омањег црног дечака.
Рука му је била модра а мајица крвава на трбуху. Уплашено га питах шта се десило?!
Машина ме је прогутала, али није ништа страшно. Гледала сам у његово лице без коже, крв је провиривала на све стране. Отетурала сам се негде кад смо изашли из лифта. Не знам куда је он отишао. Тако је то у сновима прекину се и пређу на другу тему, да избегну разрешење.
Ођедном шарена ливада и дивљи коњи убацили су ме у свој крајолик, иза њих простирао се шумарак а одатле ми је махала нека жена. Пожурих да стигнем до ње да је питам не зна ли нешто о овима из лифта. Провукла сам се једва између дивљих коња који су се пропињали на предње ноге и рзали ту око мене.
-Седи!, нареди ми жена и показа утабану траву -Kад си последњи пут спавала?, упита ме наједном
-Ево сад спавам, кажем свесна да је све ово сан.
-Ма не лупетај!, брецну се на мене , одмахну руком и нестаде међу дрвећем.
Са неба је сишао велики балон и у котарици је плакало дете, отрчах што сам брже могла али балон се опет винуо у небеса. Успела сам да допипнем његово прљаво дно.
Легла сам на земљу коначно свесна да сам се изгубила.
Али, како могу да се изгубим у сну, рекох наглас.
-Ниси у сну!, рече ми тихо старац са брадом. Храмао је на десну ногу као да је била краћа.
-Да нисам умрла?! упитах га сад већ уплашено.
-Ниси, не бој се, има још времена! Лакнуло ми је, јер можда нисам знала где сам али сам бар знала да сам жива.
-Одакле ти тај сат на руци, леп је?!, упита ме старац
-То је успомена од земље!, кажем ја са осмехом.
– „Срам те било!!!“, повика он „Kо још продаје земљу да би купио сат?!“
-„ Не, не!“, браним се ја, „Земља је моја победничка прича“ Вичем за њим али он је већ одмакао без икакве жеље да ме саслуша.
Затварам очи уморно таман да не видим одакле се створила девојка која ми шапуће: „Иди сад, пашће мрак па се нећеш знати вратити одакле си дошла!“
Стропоштавам се на тло изморена и осећам како тело почиње да се опушта. Из тог стања мирноће уплаших се од снажног стиска и дрмусања за рамена.
-„ Устај, закаснићеш, будим те ко да си мртва!“
Сат ми је на руци и гледам у њега не верујући шта се све издешавало у дремежу за мање од сата.
Шта ли је са младићем из лифта да ли је остао заглављен у оном кошмарном сну.
Kомпијутер на столу поред кога сам задремала гледа ме са празном страницом, чистом и белом.
Изгледа сам писала али ничег нема, присећам се.
Нађа ми из кухиње добацује да је нестајала струја и зато се ништа није сачувало, она ми је упалила компијетур док ме је будила.
Немојте ме држати за реч, све ово пишем по сећању. А и шта је реч до скуп слова који без струје нестају као сан.
