Волела је да једе младе орахе. Гулила би мрку кору од које су јој прсти били жути. Скрцкала би коштуњаву опну а онда кажипрстом и палцем љуштила танку опну. Бело месо ораха стављала би халапљиво у уста. Волела је тај осећај од ког јој је трнуо језик и пекли је крајници. Још незрео плод пуштао је своје помало опоре сокове. Могла је тако јести сатима одавале су је флекаве шаке које се нису могле изрибати.
У котарици би љуске биле помешане са непоједеним плодовима. Било је то само њено царство укуса, нико није марио за њега па га зато није боље сортирала.
Сатима би јој било тешко прогутати и пљувачку а камоли нешто попити. Заспала би уз дрво поред котарице неким умилним сном. Кецеља би јој накриво падала преко бокова. Мрави би се низ дрво спуштали низ њену косу и руке ничим спутани.
Остала је сама у тој сељачкој кући без образовања али је била интелигентна жена. Њених шака сам се грозио кад ме помилује као комшијско дете. Биле су испуцале и никада довољно опране.
Стегнуто бих се осмехивао и климао главом на све што би рекла.
Волела је младе људе баш као и младе орахе,и једни и други имали су тај опори од неискуства а опет слатки од младости сок који је њеном пропуштеном животу надокнађивао бар неку емоцију.
Знала је она и да сам узмицао од њеног додира али је он био јачи и од здравог разума остареле сеоске девојке.
Мој неразвијени детињи мозак пратио је само чуло инстинкта и зато сам свраћао до њене куће и гледао шта ради чак и кад је не бих видео у дворишту под њеним великим дрветом.
Не знам чега ми је више било жао кад је умрла или кад су исекли то дрво. Тек тад сам схватио да су ми ови kанадски дани узели и пола душе.
Младих ораха нигде нема за купити, можеш их јести само ако имаш своје дрво. Ту иза куће имам три дрвета и плетене котарице из мог краја. Те котарице једва сам пренео преко границе, њима овде није јасно зашто су ми толико посебне. Имам и пет тегли ораховаче на прозору да полако зрију на сунцу. Само овде ни сунце није такво али то је сад друга тема.
Зато је канабис легалан и могу га приуштити себи кад год зажелим а онда су мириси и звуци мог краја опет у мојој глави.
Тешка је туђина, биљку мог краја често мењам с биљком њихове легалне доступности, и ништа ми није горе него њој под оним дрветом.
Образован и чистих руку упорно прљам кором ораха да не бих горе згрешио.
