У уској улици с калдрмом тек је почело да свиће кад сам уморан од синоћног провода и алкохола кренуо да се спуштам од биоскопа па све до чика Јусине посластичарнице. Погледао сам у сат, таман време да испече бухтле са џемом од шипурка. Имао је најбољи сладолед у крају, шампите и баклаве али је ујутру бухтла била празник за грло и стомак. Волео сам мирис његове радње, мирисало је на лимун и ванилу а посебну чар давао је мирис коре од јабуке коју би ставио на врелу плотну.
Знао сам га цело детињство из краја а и са једним од његове тројице синова ишао сам у школу. Био је благ човек, увек љубазан и насмејан. Ушао сам тог јутра као и обично насмејан.
„᾽Бро јутро чика Јусо.“, рекао сам , „Јесте ли добро?“
Уморног лица и остарелих, помало дрхтавих руку, само је рекао: „Добро је срце моје, мада памтим и боље дане!“
„Ти, си ми добар?!“, рекао је показујући упитно главом у правцу бухтли које су обилато биле посуте прах шећером.
„Две као и обично, знате чика Јусо.“
Волео сам да седим за столом уз излог и гледам пролазнике док жваћем и облизујем онај прах шећер који би ми правио брке.
Тог јутра одмах сам приметио да има више шећера на бухтлама неко иначе. Ударио сам бухтлом о тањир и видео да је горња кора изгорела. Осмехнуо сам се кад сам приметио да ме гледа из прикрајка преко витрине са сладоледима.
„Срце моје, јесу ли добре?“, питао је, а ја сам преко залогаја мрмљао, „Никад боље чика Јусо!“
„Мало сам заспао док сам пек᾽о!“, рекао је уз осмех.
Дуго ме је гледао изашавши испред радње, док сам се спуштао доле, низ улицу путем куће, све док нисам замакао за угао.
