Ваздух је бридео од јачине његовог гласа, као што је бридело одрано колено кад би му мајка док је још био мали, посула алкохолом из флашице купљеним у локалној апотеци. Није помагало ни дување у рану, ни хлађење руком како би се убрзало струјање ваздуха. Једино ако је имало за циљ да ти заокупи пажњу и мисли скрене са бола. Гласнице су га болеле и уши су му биле оглувеле од сопственог вриска. Био је свестан свега што се напољу дешавало, кроз парче мусавог стакла изнад главе, видео је и птицу која пропада кроз гране велике трешње и њене недозреле плодове. Добро је , помисли, нисам мртав ни у несвести.
Затворио је очи и ослушкивао дамаре свог срца.
-„Митре, брзо у кућу!“, јасно је чуо женски глас и бат корака док је дете трчећи прилазило мајци. Затим се чуо ударац капије и окретање кључа. Тишина је избацила опет у први план куцање његовог срца.
Крио се у овом подруму скоро недељу дана откад је допузао до њега и право је чудо да га још нису пронашли. Није се плашио, ране на ногама су га много болеле и сваким даном су све језивије изгледале и није више ни могао да их помери. Некад би наглас вриштао али га нико није чуо, јер је тих дана било гранатирање и напољу нико није обраћао пажњу на буку. Махнити људи гледали су само да извуку живу главу и оно нешто рањених који су пружали знаке живота а било их је лако извући из рушевина. Није знао колико је остала читава зграда у чији се подрум сакрио, њему је све деловало исто као и кад се овде завукао измрцварен и рањен да као какав пацов умре сам. У овој немилосрдној ноћи, изгубљен у самоћи таме ипак је имао неки унутарњи празан и дубок жарки пламен који га је терао да преживи.
Удахнуо је како би скупио снагу за суочавање са стварношћу и све му је личило на детињство када је гледао како се муња уз пламен одбија о врхове планина. Тај жар тутњао је међу његовим грудима.
Заспао је с мислима, тежак кошмар из кога се стално трзао а ране су га неиздрживо болеле.
Негде пред јутро упали су војници и извукли га из те јаме напоље. Падала је јака киша и додатно га је болела свака кап која је пала на његово измучено тело.
„Где ме водите?“, прошапутао је слепљеним уснама.
„Не брини, водимо те преко границе, до санитета.“, рекао је сувоњав војник са светлим брковима.
„Откуд знате да сам ваш?“, сетио се да пита.
„Наш или њихов свеједно, готово је с тим:“, „Спасавамо све што нађемо да мрда!“
Ућутао је од болова а помало и од стида. Дуго су се возили камионом са церадом испод које је лежао и слушао добовање кише. Дали су му неку ињекцију и осећао се као да му није ништа, тело му је лебдело од олакшања. Мисли су утихнуле.
Пробудио се у болници где је све мирисало на алкохол и медикаменте. Поглед му је клизио низ кревет, тачније место на коме су требале бити ноге. Осим зеленог чаршава није било ничег. Покушао је да помери своје ноге којих није било а могао се заклети да их осећа и да ју још топле.
Затворио је очи, а низ углове очију скотрљале су се сузе. Напољу је опет добовала киша, чуо је како удара о симс на прозорима. Знао је да очекују да буде срећан што је жив, са ногама или без њих, а шта је човек без ногу??? Исто што и птица без крила!
Као мали сећао се да је прво научио да црта птицу. Биле су мале и велике, шарене, али готово увек раширених крила као лептир. У рату нема места за лептире шарених боја. Све постаје црно-бели филм. Није имао избора, прихватио је игру. Затворио је очи и одлетео.
***
У извештају су доктори написали да је умро од срчаних тегоба, и да му је срце напросто стало, а да је ампутација успела и да су ране лепо зацељивале. Сахранили су га са протезама за ноге које су стигле у међувремену.
Рат је био готов и могло се размишљати и о ситницама као што су вештачке ноге. Птице су и даље умирале кад остану без крила.
