Погрешио бих да прво не цитирам његовог драгог пријатеља и колегу бајкописца К. С. Луиса. У предивно насловљеном есеју „Понекад бајковите приче могу најбоље рећи оно шта треба рећи“, он завршава дивним цитатом: Фантастично или Митско је режим доступан у свим узрастима за неке читаоце. За друге, ни у једном. У свим узрастима, ако га аутор добро користи и среће правог читаоца, он има исту моћ: да генерализује, а да остане конкретан; да у опипљивој форми представи не само концепте или чак искуства, већ читаве класе искуства, и да одбаци ирелевантности. Али у најбољем случају може више; може нам дати искуства која никада нисмо имали и стога, уместо да коментарише живот, може да му дода лепоту.”
Једно од ових искустава које никада нисмо имали је разговор са животињом која прича. Каква чудна идеја! Зашто би ико очекивао да животиња прича? Па ипак, животиња која говори је стандард у бајкама. Звери које говоре у причама постоје одувек! Конкретно, принцеза или принц или краљ или краљица жаба је прича присутна у скоро свакој европској традицији приповедања.
Чему фасцинација зверима који говоре?
Па, да бисмо на то одговорили, морамо се вратити нашем драгом Толкину. Ако се Луисов цитат фокусира на могућност да нам приче дају искуства која никада нисмо имали и да она на тај начин оживљаве, Толкин се у свом есеју о бајковитим причама више фокусира на жељу за нечим изгубљеним. Он то сасвим јасно каже: Постоје дубље жеље: као што је жеља да се разговара са другим живим бићима. На овој жељи, древној као и прародитељски пад, у великој мери се заснива говор животиња и створења у бајкама.”
Ово је још једна функција бајке, као што је и функција сваке добре књижевности: да пробуди у читаоцу чежњу за изгубљеним рајем. У том изгубљеном рају, човек није једноставно коегзистирао са свим животињама. Он им је дао имена. Мора да је и разговарао са њима. Ова коегзистенција, та могућност међусобног разумевања, толико је често забележена у житијима светих да готово да постаје апсурдна у понављању.
На сваког Светог Сергија који разговара са медведом, долази свети Мартинијан који јаше на леђима делфина. „Којештарије!“, каже рационални ум. Ови елементи у житијима светаца само су продужеци лажне бајковите стварности. Па ипак, има нешто више у овим сусретима са животињама, говориле оне или не.
Толкин се овде дотиче нечег заиста дубоког: „живо осећање раздвојености између човека и звери је веома старо; али и осећај да се ту десио раскид и да чудна судбина и кривица за њега лежи на – нама. Друга створења су као друга царства са којима је човек прекинуо односе и сада види само споља на даљину, у рату је са њима или под условима непријатног примирја.”
Овај осећај стида или недовољности је веома важан, али и веома чудан. Према натуралистичком или материјалистичком погледу на свет, ова чудна срамота због прекида односа са животињским светом не носи еволуциону предност. Иако би то, по њима, морало да буде предност. Требало би да будемо поносни на то. То би требало да буде манифестација наше моћи над другим животињама. Па ипак, жалимо што смо изгубили ту моћ да разговарамо са животињама.
И свима нама, деци или не, приче о разговору светаца са животињама су из тог разлога најубедљивије. Акутно смо свесни да смо Адамови синови и кћери и да је део наше природе да разговарамо са створењима која би требало да буду наши поданици и суграђани раја. А постоји и мрачна страна те унутрашње чежње, она која је изокренута заједно са свим другим жељама у овом палом свету. Толкин проницљиво истиче да је веома модерно међу научницима приговарати причама о животињама које говоре. К. С. Луис се слаже и прави Еустаса Скраба (измишљени лик из Луисових „хроника Нарније“,п.п.), суштински производ материјалистичког и натуралистичког васпитања, некога ко посебно мрзи приче о животињама које говоре (Што га више заварава, наравно…)
Део овог модерног презира према бајкама о животињама је инсистирање, не само да је човек животиња (Толкин истиче да сви знамо о томе од давнина), већ да је човек „само животиња“.
И десио се чудан нежељени ефекат: „Дошло је до последичног изобличења осећања. Природна љубав људи према животињама која није у потпуности искварена и људска жеља да се „уђу у кожу“ живих бића су се побуниле. Сада имамо људе који воле животиње више од људи; који толико жале овце да проклињу пастире као вукове; који плачу над убијеним ратним коњем и клеветају мртве војнике. Сада, а не у данима када су бајке настале, немамо осећај одвојености.”
Шта би Толкин рекао о „крзненим“ и женама које се удају за своје псе, јежим се и кад помислим. У таквим случајевима, чежња за Еденом је постала толико изобличена, толико изопачена, да готово више не личи на себе, постајући подсмех свом узвишеном идеалу. Али шта је са принцезама жабама (руска народна бајка, п.п.)?
Толкин цитира Макса Милера како је био изнервиран том популарном причом: „Како је уопште таква прича измишљена? Надамо се да су људска бића у сваком тренутку била довољно просветљена да знају да је брак између жабе и ћерке краљице (или краља) апсурдан.” Па, очигледно да јесу! Али, то потпуно промаши моралну поенту бајке.
Брак би требало да буде одвратан, јер прича указује на практиковање врлине постојаности и неопходности држања речи. То постаје сасвим јасно када Кнез Иван, истовремено очаран лепотом Василисе и згрожен њеним дневним, жабљим обликом покуша да превари тако што спаљује њену жабљу кожу. И скоро да губи све, јер је ово био тест његовог карактера колико и Василисине понизности.
Дакле, у Принцези жаби се дешавају две ствари. С једне стране, троп животиње која прича говори слушаоцу да се дешава нешто дубоко, да ће ова прича на неки начин истражити људске жеље које су исконске. Али и троп жене која тестира врлину мушкарца је овде, подсећајући нас да су исконске жеље и свакодневне моралне реалности замршено повезане. У ствари, не можете имати једно без другог.
Не можете постати морално, честито људско биће, осим ако ваша машта (која је подстакнута нашом заједничком, универзалном чежњом за рајем) није правилно формирана моралним категоријама бајке. Не можете у потпуности постати човек ако вас неко само учи (код куће или у учионици) шта је добро, а шта лоше. Ви ћете постати потпуно морално људско биће само ако је ваша машта, такорећи, крштена.
Зато ове приче још увек постоје, и даље пружају утеху и радост, и даље нам показују како да живимо и волимо, како треба да волимо и живимо.
О аутору
Ђакон Никола Котар је писац епске фантастике инспирисан руским бајкама, слободни преводилац са руског на енглески, стални диригент хора манастира и Богословије Свете Тројице у Џорданвилу, Њујорк, и полупрофесионални вокал. Његово једино велико жаљење у животу је што није рођен у деветнаестом веку у Санкт Петербургу, али чини све што може да исправи ту грешку.
ИЗВОР:https://blogs.ancientfaith.com/alightsolovely/2020/10/08/talkinganimalsandprimordialdesires/
ПРЕВОД: Давор Сантрач
Објављен:20.06.2022.
