Подела верног народа Божијег на клир и народ датира још из времена Светих Апостола. Треба напоменути да ова подела не изражава суштину Цркве, већ је условљена њеном Литругијском службом. Познато је да сви верујући, једном вером и једним крштењем и једним Светим Тајнама постају сви чланови једног Тела Христовог које је у основи недељиво. Као што је један Христос тако је и једна Црква. Он је Пастир добри и у односу на њега сви верни су паства. Он је једини учитељ а сви верни су ученици.
Кроз Свето кршење сви чланови Цркве задобијају дар Светог Духа, бивају помазани, постају Христоси и носиоци свих духовних дарова које је Христос Духом Светим оставио Цркви својој. Један од тих великих дарова је и дар свештенства, који Црква наслеђује од Христа вечнога првосвештеника и епископа душа наших. Свети Апостол Петар у својој другој саборној посланици говори о овоме свеопштем свештенству свих верујућих и свих Хришћана и назива их родом изабраним и царским свештенством, светим народом који својим животом треба да посведоче истину оваплоћења Сина Божијег пред свим народима.
Поред Светог Писма, то нам сведочи и свето предање и свети оци Цркве . На пример Св. Јован Златоусти каже да сваки Хришћанин кроз Свето крштење постаје носилац царске пророчке и свештеничке службе самога Богочовека Исуса Христа. У Цркви поред овога дара свеопштег свештенства постоји и посебно изабрано свештенство , олтарском , јерархија или клир. Њега сачињавају по промислу Божијем изабрани чланови Цркве, који за ту нову узвишену службу бивају просвећени кроз хиротонију (рукоположење). Кроз Свету тајну хиротоније они задобијају посебан дар Светога Духа. Наиме дар духовног руковођења, поучавања, и вршења Светих Тајни, не издвајајући се при томе из целине народа Божијег, већ напротив остајући у њему и служећи му. И ово посебно олтарско свештенство води порекло из древне Цркве. Проповедајући Јеванђеље Св. Апостоли су оснивали цркве и у њима остављали своји наследнике епископе. Преко рукоположења они су предавали духовну власт својим наследницима, која се на исти начин пренела све до данашњих канонских епископа Православне Цркве, које можемо сматрати Апостолима нашег доба.
Авва Јустин Ћелијски је говорио да је Црква Христос продужен кроз векове, јер Црква наставља дело спасења света у Христу. То дело спасења се најконкретније остварује кроз свештенодејство црквене јерархије, епископа, свештеника и ђакона. Али увек унутар народа Божијег. Њихове свештенорадње имају за циљ изграђивање Цркве и узрастање верних у меру раста висине Христове. У том смислу клир јерархија и лаос (народ Божији) нису две реалности супротстављене једна другој, они су у љубави Христивој упућени једни на друге пошто су и једни и други позвани да постану сарадници Божији у делу спасења света и човека.
Ово органско јединство клира и народа огледа се у сваком делу живота Цркве а посебно у њеном богослужењу, њеној проповеди и мисији и избору црквених пастира. На богослужењу односно на Светој Литургији верни народ има веома активну улогу. То се види по томе што ни једна свештено радња не може да се врши без учешћа народа. На Светој Литургији на молбе служитеља народ одговара са „Амин“, „Господе помилуј“ народ учествује у читању Символа вере и молитви Оче наш. Врхунац јединства клира и народа огледа се у Светом Причешћу, јер кроз Свето Причешће они постају једно и један у Христу.
Народ Божији није искључен ни из проповеди Цркве. Из древне Цркве из древног предања зна се да су понекад лаици добијали благослов да проповедају Реч Божију. Из историје Цркве познато је да су Хришћанство у древне хришћанске градове Рим, Антиохију и Ефес донели најпре Хришћани лаици. Из светога предња познато је такође да су поједини лаици и богослови били врло успешни тумачи и проповедници Речи Божије.
Колико значај има народ Божији у Цркви види се и по томе, што ни једна одлука па чак и Васељенских сабора не постаје аутоматски меродавна у Цркви, већ мора да буде прихваћена од пуноће народа Божијег. То значи клира али и лаика. Поред овога јединства у богослужењу и проповеди од најранијих времена народ је учествовао и у избору црквених пастира. То се види из Дела апостолских. Приликом избора Матије за дванаестог Апостола, на место отпалога издајника Јуде, поред Апостола учествује и народ. Исто тако је било приликом избора ђакона. За ђаконе су бирани врлински посведочени људи који су имали добар глас у народу. То нам такође сведочи један ранохришћански спис из трећега века у којем се каже да за епископа треба бирати врлинскога човека, онога који је изабран од пуноће народа Божијег.
У Цркви нема места у уздизању клира такозваном клерикализму, нити уздизању лаика, такозваном лаицизму. Прво искушење је прихватила Римокатоличка Црква уздизањем римског епископа изнад Цркве а друго Протестантска негирајући потребу јерархије и претварајући своју Цркву у потпуно лаицистичку установу. Православље се чува од обе ове крајности и иде средњим путем истине. Јерархија у Православљу није она која влада, тиранише и угњетава народ, то је одлика земаљских владара. него је она позвана унутар народа Божијег да служи својом вером, својом жртвом и својом љубављу и смирењем као што нам заповеда Свето Јеванђеље.
У Цркви клирици и лаици и поред различитости својих служби бивају једно благодаћу Божијом, с љубављу и смирењем Христовим. Епископ или свештеник је за своју паству благодатни Христос. Он на Светој Литургији изображава самога Христа, он је духовни отац и пастир своје пастве коју поучава Светим Јеванђељем и штити је од духовник вукова јеретика и секташа и од њихове зле науке. Са друге стране епископ или свештеник посматра своју паству као Христос. Значи да се он жртвује за свој народ и да му служи на примеру самога Господа Христа који је дошао у овај свет да послужи спасењу света.
Из Буквара православља опремила редакција Чудо
