У ове дане када славимо Рођење Спаситеља нашега Исуса Христа, најлакше нам је да видимо најдубљи смисао тог спасоносног догађаја, кључног у историји спасења света, управо у чину Свете тајне Крштења.
Ми у Крштењу славимо Васкрслог Христа, који се ради нашега спасења родио као човек од Богородице Дјеве, Силом Духа Светога, по благовољењу Бога Оца. Ми Крштењем славимо тај најрадоснији хришћански празник, радујући се Спаситељу нашем који је постао један од нас. Који узима људску природу на себе, долази међу нас, рађа се од Дјеве у Витлејемској пећини. Али исто тако при сваком Крштењу се Небо радује и Господ са свима светима на Небесима јер, као што је и рекао у Јеванђељу, на Небу је велика радост када се један грешник покаје. Крштењем се Небо радује на земљи, Црква Божија, зато што се на тај начин рађају нове крштене душе.
И као што је Господ сишао међу нас и родио се од Дјеве у Витлејемској пећини, при Крштењу се Господ Исус Христос рађа у срцима наших новокрштених браће и сестара. И то је највећа љубав Божија према нама што је одлучио и прихватио да буде човек, јер учинивши то, Он заувек остаје човек, притом, оставши уједно, одувек и заувек и у векове векова – Бог. И то је непроменљива чињеница.
То је темељ и извор наше наде и то је показатељ љубави Божије. Јер у искуству нас, људи, љубав је варљива и променљива, и час мислимо да некога волимо, час се разочарамо у неког, час се огрешимо о оне који нас воле, час они о нас, и све тако. Међутим, љубав Божија, једном дата човеку, непоколебива је; Господ вазда остаје уз нас јер је постао човек и остаће човек. Пошто ми нисмо могли да се дохватимо висина Божанских и да уђемо у заједницу са Господом и да на тај начин спасемо себе од смрти, греха и пропадљивости, Господ силази међу нас.
Силази до крајњих дубина људске трагедије, тј. учествује у свој људској патњи, болу и на крају учествује и у смрти. Али сада, након Васкрсења Христовог, оно што је била једина истина овога света, највећа наша трагедија и наш највећи непријатељ – смрт, сада постаје у Господу само уснуће. Јер Господ је сам прихватио смрт да би сада ми, којима је смрт неизбежна, кроз исту, заједничарили са Господом. Да би уједно заједничарили и са Васкрсењем Његовим у Царству Божијем.
Каже се на Светом Крштењу да је оно слика саумирања са Христом да бисмо и саваскрсли са Њим. Прихватамо тегобу овога живота, прихватамо крст овога живота, прихватамо да мењамо свој живот. Да једини мотив нашег живота буде љубав према другима, љубав према Господу, да се кајемо за грехе, да се исправљамо и праштамо другима, да би Господ прихватио нас и да би учествовали у заједници Цркве.
Да би учествовали у Светим тајнама Божијим, у Телу и Крви Господњој у Светој тајни Причешћа и да би Господ, справши наше грехе, удостојио нас да учествујемо за Небеском трпезом у Небеском Јерусалиму, у Царству Божијем.
