Беседа о великој вечери (Лк. 14, 15-24)
Домаћин који је направио гозбу, вечеру и позвао госте, јесте сам Бог. И та вечера није ништа друго до Царство Божије које ми ишчекујемо и када ћемо бити заједно са Господом у вечности и када ћемо заједничарити са Њим у пуноћи.
Иста та гозба јесте и Тајна вечера коју је Господ сачинио уочи свога страдања пред Велики петак. И иста та гозба јесте свака Литургија коју ми служимо у Црквама. Ту се ми одазивамо на ону коначну Тајну вечеру из које извире све ово што ми чинимо у Цркви, која је смисао наших живота, а то је вечни живот у заједници са Господом. Та тајанствена трпеза Господња у Царству Божијем. Али овде и сада се ми одазивамо и чули смо шта нам Господ каже:
„Много је званих, мало је изабраних“ (Лк. 14, 24)
То јест, многи од нас се изговарају на разне начине и имамо изговоре некад више а некад мање побожне, али су они опет, и на крају, ипак само изговори и оно што је поука ове приче из Јеванђеља јесте да нема изговора који нас може оправдати пред чињеницом да смо пропустили Тајну вечеру Господњу. А тај догађај тајанствени и мистични, када Господ долази међу нас и када на један особит начин бива присутан са нама и кад се сједињује са нама, и то наше учешће у Тајној вечери Господњој сваке Литургије се одвија.
Свака Литургија се служи да бисмо учествовали на Тајној вечери, то јест да бисмо се причестили. Да бисмо окусили Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа. На свакој Литургији!
Заблуда је мишљење да се само може причешћивати у току поста или да се може, не знам само пар пута годишње причешћивати. То је опасна заблуда. Свака недеља и сваки празник јесте време за причешће.
Ми знамо шта Црква од нас очекује: од нас се очекује и тражи (то је за наше добро) и да постимо и да праштамо и да чинимо сваку врлину коју Господ заповеда али све те врлине ништа нам не вреде без заједнице са Њим.
Најчешће имамо случај да они који су најпозванији, они који редовно долазе у Цркву, избегавају да се причешћују. Још је горе када почну да бране другима. Дакле, они не приступају, не отварају, имају кључеве како каже Господ, Царства Божијег, али другима не дају, а не улазе ни сами.
Пре ће бити да ови људи као што каже Господ, недостојни, никакви, које по улицама нађе да ће се такви спасити, а то су управо они којима није дата толика одговорност и таква благодат и благослов који је нама дат. А нама је дат благослов да чујемо, да знамо, да будемо присутни, да осетимо позив Божји али ми опет некако се изговарамо и бежимо. Са разликом што су нам изговори ”побожни” па ми кажемо „нисам ја достojан“. Али нема таквог оправдања! Ако смо недостојни, даћемо одговор зашто смо недостојни, зашто нисмо приступили. Зашто се наша недостојност нашла као препрека између Господа и нас?
Замислите осуђеника на смрт, а сви смо ми осуђеници на смрт, па кад чује за наду на помиловање, он ће из све снаге и свом душом кренути ка свом Ослободиоцу, а то је наш Господ и то је Света тајна причешћа.
Ми немамо други начин да превазиђемо смрт, да победимо патњу и немамо други начин да се спасимо осим кроз учешће у Светој тајни Цркве у Светом причешћу.
Размислимо да ли нам је, без обзира колико год да је наш изговор добар, корисно да не приступимо том Ослободиоцу и шта смо постигли онда ако смо пропустили Тајну вечеру? Она ако је прошла, џаба нам је да ли ћемо да се правдамо да смо били недостојни, односно као из приче: да ли смо били на свадби, да ли смо имали посао, да ли смо купили волове, да ли смо имали овакве бриге, онакве бриге или шта нас је све зауставило.
Ми често мислимо да ако кажемо да смо недостојни и да не знам, ето ја сад не могу да се причестим јер сам грешник, ја не могу да се причешћујем, Њему не смем да приступам и тако даље. Ми мислимо да смо нашу савест на тај начин умирили. Имамо логику: У реду, нисам приступио јер нисам праведан али барем нисам ни приступио и онда ником ништа.
Није ”ником ништа”!
Свака служба и свака Литургија јесте један посебан и јединствен догађај када Господ долази у историју међу нас и када се Он нуди нама. И свака пропуштена Литургија јесте пропуштена и то се не може тек тако надокнадити. То није један плус који ће се уписати у календар. То је један јединствен догађај, сусрет наш са Господом.
Зато да имамо мало више вере у милост Господњу јер, ништа нам друго и не преостаје. Ако се уздамо у нашу достојност и недостојност, тешко нама. Боље да се ми уздамо у милост Господњу, па и ако смо недостојни, ми немамо другог избора него да приступимо Ономе Ко је извор сваког милосрђа, и сваке милости, да очекујемо и да се надамо помиловању.
А коме Господ није опростио ако је опроштај искрено затражио? У каквог ми Бога то верујемо?
Верујемо у Бога чији је извор милосрђа за нас неиспитив. То је наш Бог у кога ми верујемо. Па ако верујемо тако, зар ћемо сумњати да онај који тражи живот вечни, онај који тражи спасење, онај који тражи избављење, да ће га Господа оставити неуслишеног?
Све што треба из овог размишљања да понесемо као закључак у наше свакидашње животе јесте да треба и ми да будемо милостиви према другима као што је Господ милостив према нама и тада ће нам многи греси бити опроштени. Човек је најсличнији Богу, а наш циљ јесте да будемо што сличнији Богу јер, Бог нас је створио као своје иконе, када се угледамо на Христа, Спаситеља нашег. Ми смо најсличнији Богу онда када праштамо другима. Не можемо Му се толико приближити нашим другим врлинама јер смо ми грешни, порочни, слаби.
Не можемо, тешко је. Ретки су светитељи у мноштву народа. Ретки су примери једног истинског, врлинског живота, бестрасног. Ми смо оптерећени многим гресима али милост увек можемо да изнесемо као адут за нас. Мислимо о овоме, имајмо на свести, да Господ нам се нуди и да је ово једна Тајна вечера где Он позива.
Преиспитајмо и наше срце, нећу ја да вам кажем ни ко сме, ни ко не сме да се причести. Ви сами треба у свом срцу да осетите позив Божији и жељу да се сједините са Њим. Да видите где се налазите али да очекујете милост Господњу, али најбитније је да схватите да без те Тајне вечере, нема нам вечног живота.
Па погледајмо где смо. Грешни смо, јесмо. Недостојни смо, јесмо. Да ли приступамо на осуду или не? То нам је једино спасење у тој чаши. И ако то пропустимо, не знамо шта ће нас дочекати сутра. Немојмо да одлажемо време нашег спасења!
Живот је тако варљив, имајмо то на уму.
