Молитва Господња или Оче наш је пре свега литургијска молитва. Ово је врло важна напомена ако желимо да правилно протумачимо, шта значи ова молитва коју је Господ препоручио својим ученицима или како то кажу у Светом Јеванђељу када их је учио како треба да се моле Богу, он им је управо изрекао ову молитву Оче наш. Но, то када кажемо да је ово литургијска молитва, то подразумева у ствари да се она чита у оквиру литургије. Ако сместимо ову молитву у литургијски оквир тада она изражава у ствари тај етос, односно читаво стање које изражава литургија. Да као што и друге литургијске молитве изражавају тај свеукупни однос односно свеукупни етос.
Да почнемо од првих речи, прве прозбе како кажемо, првога захтева човека а то је: „Оче наш који јеси на небесима“. Обично када људи читају овај сегмент или када је у себи понављају, дакле Хришћани, они имају у већини случајева једну перспективу, да је Бог у ствари да је Бог и Отац свих нас, зато што нас је створио и Он је горе на небесима. У Платоновом смислу речи, где Платон полази од оне поделе света на онај горњи – духовни и онај доњи – материјални. Међутим из литургијске перспективе из литургијске перспективе, ово не одговара ово не одговара хришћанском изразу и уопште хришћанској мисли. То да ми призивамо, да називамо Бога Оцем који је на небесима, под тим се подразумева дакле, да ће он бити наш Отац у будућности, када се Христос поново јави да ми како каже свети Максим исповедник будемо усиновљени у Господу. То значи када Господ, када Бог Отац одговори на нашу љубав коју ми сада имамо и изражавамо односно када Га призивамо и када Га називамо да је Он наш Отац.
Очинство према нама, дакле да је Он нама Отац, оно извире из једног односа, једнога љубавног односа. Да ми желимо да нам Он буде Отац. Бог Отац није нама Отац по природи, Он има само једнога Сина и то је његов јединородни Син, Господ наш Исус Христос , који је постао човек. Зато што је он рођен од Оца, а ми у ствари можемо звати Бога Оцем и Он може да буде наш Бог али по једном другом односу заједнице љубави. Њега према нама и наше љубави према Њему.
Ово можемо и на нашим примерима људским да је то заиста тако. Обично ми признајемо за оца, не онога који је природни наш отац, то можемо касније, као деца то ми не знамо али ми у ствари зовемо оцем и отац нам је онај са којим склапамо пријатељски однос, са којим склапамо однос љубави и заједнице. Дакле који се према нама односи као биће које нас воли и ми према бићу које ми волимо.
Крај првог дела
Епископ браничевски Игнатије Мидић
