У Грчкој, јужно од Крита, постоји острвце Спиналонга. Оно је од 1905. до 1957. било место очаја и смрти: било је то место на којем су сами, изоловани, изопштени и напуштени, живели губавци. Логор за губавце је распуштен тек пошто је болест постала излечива. Енглескиња Викторија Хислоп је о том месту туге и ужаса написала дивну књигу под насловом „Острво”, а људи су га називали и „острвом живих мртваца” или „острвом смрти”.
Године 1947. се на острву појавио строги аскет и човек непрестане молитве, свештеномонах Хрисант Кацулојанакис, и у оронулој црквици служио Литургију. Од губаваца нико није ни привирио у цркву, а многи су довикивали погрдне и светогрдне речи. Кад, гле чуда, кроз неколико дана он се опет појавио и опет служио. Тада му прилази један губавац и каже: „Ако се данас заједно причестимо, долазићу у цркву”. „Договорено”, одговара старац. Причестивши губавца, он употреби, као и увек, све што је остало од светог Причешћа. Кад је дошао следећи пут, његови трагични „парохијани” су очекивали да ће га угледати онаквим какви су били они. Али он је и даље био здрав и бодар. Од тада су сви губавци Спиналонге долазили на службу Божју и сви се причешћивали, а отац Хрисант је по пропису употребљавао свето Причешће после губаваца, из истог путира. И тако пуних десет година! За цело то време никада се ни од чега није разболео иако му је имунитет сигурно био никакав (никад у животу није окусио месо, а током поста је једном дневно јео мало неке траве и пио мало чаја). Када су 1957. губавци отишли, он је остао сâм још две године (по некима и више) како би одржавао гробове умрлих и молио се за покој њихових душа. Упокојио се на родном Криту у 82. години живота.
Из књиге – Свето причешће лек бесмртности – Беседа
