Очигледно је сваком православном хришћанину да наведене речи Св. Апостола Павла скоро су истоветне са светим Символом вере у нашој Цркви, само оне речи су нешто краће и сажетије. Као што у Символу вере исповедамо да је суштина наше вере Света и Живоначална Тројица, Бог наш: Отац и Син и Дух Свети, а затим да се Један од Свете Тројице, Син Божији, јавио у телу и постао човек, тако и у горњим речима Св. апостола Павла јесте у ствари наш скраћени Символ вере, и с друге стране, наш Православни Символ вере јесте у ствари развијање и разрастање те „велике тајне побожности“.
Кроз Христово оваплоћење и очовечење откривена је и дата нама људима „велика тајна“ вере и побожности наше – Света и Живоносна Тројица, од које се Друго Божанско Лице, тј. Син Божији, оваплотио се и постао човек и тиме постао “ Началник и Свршитељ вере наше“ (Јев. 2, 12) а то значи Началник и Свршитељ побожности наше, Началник и Свшитељ „велике тајне побожности“. У ту велику тајну побожности спада, заједно са вером у Свету тројицу и у оваплоћење Христово, још и вера у Цркву Христову, која је Дом Божији и стуб и тврђава Истине, како вели Апостол у напред наведеним речима.
Та вера у свету Свету тројицу, у оваплоћење Христово и у Цркву Божију Православну јесте у исто време и живот наш и спасење наше, и то двоје, тј. вера и живот у вери и по вери и јесте православна побожност, православно богопоштовање. Другим речима, православну побожност сачињавају: прво, вера у Тројединог Бога живога: Оца и Сина и Светог Духа и у оваплоћење Сина Божијег – Богочовека Христа, Који се јавио у телу Цркве и са телом Цркве(Златоуст); и друго: живљење у тој вери и том вером кроз свете тајне и свете врлине Цркве Христове, тј. кроз свету благодат Божију и свето живљење мислима, речима и делима у Цркви Православној. Без свете вере и светог живота нема православне побожности, нема ни спасења. Зато и вели Св. Јован Дамаскин: “ Ко не верује по Св. Предању Саборне (Православне) Цркве, или ко се кроз рђава дела дружи с ђаволом – тај је неверник“.
Да би вера била света треба да је права вера, тј, правос-славна вера, истинита вера хришћанска; исто тако, да би живот био свети живот, треба да је прави, истински живот, тј. живот у побожности и богопоштовању, живот црквени. Нити је могуће да постоји права и истинита хришћанска вера без правог и светог живота, нити пак може бити светог и истинитог хришћанског живота без праве-православне истините вере (Св. Златоуст). Вера православна и живот православни у своме двоједном јединству, – ето то и јесте православна побожност, која сва извире из „велике тајне побожности“, тј. из Богочовека Христа Спаситеља, и она се кроз Цркву Православну даје многогрешном роду људском ради његовог спасења и вечног живота у Богу, и овде на земљи и у Царству Небеском.
Побожност дакле православна, по Св. Апостолу Павлу и Светим Оцима наше Цркве, није само неко „религиозно осећање“ или неко наше „верско убеђење“ да постоји неко „Више Биће“, како то многи мисле, него је православна хришћанска побожност пре свега наша жива и делотворна вера у живога Христа Богочовека и Спаситеља, и наше живљење и доживљавање Њега као Бога и Спаситеља свога у Цркви Његовој Православној силом и благодаћу Духа Светог. То се испољава као наша љубав према Богу и љубав према људима, наше верно богољубље и живо човекољубље. Кроз ту веру и живот наш у Христу Спаситељу и Цркви Његовој, Господ благодаћу Својом божанском препорађа нас грешне људе и испуњава целокупно наше људско биће Собом и Својим спасењем и вечним животом, Својом нествореном љубављу, благодатним обожењем, што што и јесте последњи циљ правсолавне побожности. Најконкретније место где се та православна побожност испољава и доживљује у пуноћи јесте Света Црква, хришћански православни храм Божији, у моменту када се у њему служи Света и Божанска Литургија православна. Света Православна Литургија и наш живот у њој и њом, – то и јесте суштина православна побожност.
Крај
Епископ Атанасије Јевтић – из књиге Трагање за Христом
