Сама реч „побожност“ (по-божан, по Богу) у нашем српском језику означава наш хришћански верни однос према Богу, тј. нашу веру у Бога и поштовање Бога, наше делање по вољи Божијој и живљење по Богу и у Богу, који је извор бића и живота нашег и спасења нашег.
Постоји у српском језику и друга реч која означава исто што и побожност, то је реч „благоћешће“, која потиче директно из старог језика и употребљава се још увек у многим словенским језицима. Реч „благочешће“ такође означава наше побожно поштовање и чествовање Бога и божанских истина и ствари. Обе те речи, и побожност и благочешће, могу се изразити потпуно и тачно једном речју, која је из старог црквенословенског очувана у нашем српском језику до данас, а то је реч: богопоштовање.
Реч пак „богопоштовање“, као реч „благочешће“, у ствари су само верни превод грчких речи „теосевија“ и „евсевија“, превод који несумњиво потиче од саме Свете браће Ћирила и Методија. Јер и реч „богопоштовање“ и реч „благочешће“ налазе се у Светом Писму Старог и Новог Завета (Јова 28, 28;1Тим.3, 16 и др), а познато је да су управо Света равноапостолна браћа Ћирило и Методије превели највећи део Светог Писма на словенски језик са грчкој језика.
Тако српске речи „побожност“, „благочешће“, „богопоштовање“ имају своје и материјалне и духовне корене, како у историји нашег народа од момента када је он постао хришћански народ у Православној Цркви христовој, тако и још дубље у читавом историјском бићу и животу Православне Цркве од самих апостолских времена.
У речима благочешће, побожност, богопоштовање садржи се у ствари суштина наше Православне вере и живота, суштина наше Свете Православне Цркве христове, једине истините Цркве Божије на земљи и на небу. Ако размотримо поближе садржину речи „православна побожност“ видећемо да је њихово порекло од самих Светих Апостола христових који су, као очевици и сведоци Христови, предали нама кроз Свете Оце до Св. Ћирила и Методија, а преко њих до Св. Саве до наших дана, нашу Православну веру, којом ми живимо и постојимо и спасавамо се као Православни хришћани до данас. Ево укратко у чему се састоји та православна побожност, којој су нас научили и коју сам предали Свети Апостоли Христови.
Говорећи своме ученику Тимотеју о хришћанској вери и животу, тј. о хришћанској побожности, Св. Апостол Павле указује пре свега на централну хришћанску „велику тајну побожности“ (1 Тим. 3, 16). Та „велика тајна побожности“ о којој апостол говори обухвата собом и детерминише сву Апостолову проповед јеванђеља и све потоње Светоотачко богословље о вери нашој православној. Апостол пише: “ Пишем ти…да знаш како треба живети у дому Божијем, који је Црква Бога живога у дому Божијем, стуб и тврђава истине. И опште признато је да је тајна наше побожности (нашег благочашћа) велика: Бог се јави у телу, оправда се у Духу, показа се Анђелима, проповеда се у народима, поверован би у свету, узнесе се у слави“ (1 Тим. 3, 15-16). Ове речи Апостола Павла изражавају суштину Хришћанства, суштину наше вере Православне. Јер заиста сво се хришћанство састоји у томе што се Бог јавио у телу, што се јавио као човек, тј. оваплотио се и постао човек, не престајући бити Бог. Јединородни Син Божији родио се по вољи Бога Оца од Духа Светог и Марије Дјеве, Свете Богородице, и постао човек, и остао као човек, умро али и васкрсао као човек, и остао као човек на сву вечност, тј. као Бого-човек. Ето то и јесте историјски Исус Христос Спаситељ наш, Бог и човек – Богочовек, који се роди ради нас јавио у телу, и распео на крсту ради нас, и васкрсао из мртвих, и Духом Божијим показао Анђелима и људима, и проповедан био у свету и основао Цркву Своју на земљи, а затим се узнео на небо у слави, одакле ће опет доћи да суди живима и мртвима.
Крај првог дела
Епископ Атанасије Јевтић – из књиге Трагање за Христом
