Београдски споменик „Возарев крст“ чува једну занимљиву и веома важну причу о историји српског народа, мало знану житељима српске престонице.
Београђанин Григорије Возаровић (1790-1848), родом из фрушкогорског села Лежимир, „највећи књижар -издавач свог времена на целом Балкану“ како тадашњи записи говоре, купио је за осам дуката пољану на Врачару.
На њиви је постојало дрво са записом које је како је предање казивало требало да означава место на коме је турски везир Синан Паша 1595. године спалио мошти светог Саве. Возаровић, познат као велики родољуб, је након што је дрво оборила олуја, решио да на истом месту подигне дрвени крст.
Тадашње „Новине Сербске“ у свом броју од 18. марта 1847. године забележиле су неколико података о новом крсту који је „обогатио“ Београд, овај догађај окарактерисавши као „општу радост и утеху наших побожних православних Срба“.
Утицајни књижар преминуо је само годину дана након што је подигао крст, а његову имовину наследила је супруга Сара, која је по својој смрти земљу на којој је крст био завештала Палилуској цркви.
Возарев крст данас се сматра једним од првих јавних споменика у Београду, а обнављан је у неколико наврата – 1895, 1923. и 1933. године.
Последњом реконструкцијом Београдска општина донела је одлуку да дрвени крст, нагрижен зубом времена, замени новим од црвеног вештачког камена.
Serbian times
