Онако како се Пушкинова јунакиња Татјана издваја својом појавом међу московским лепотицама (тако и она коју не сме /да узбуни звук моје песме,/ ко узвишена луна чиста/ сред младих жена сама блиста), тако Пушкинов роман у стиху Евгеније Оњегин блиста на звезданом небу руске књижевности.
Александар Пушкин је своје ремек-дело писао од 1823. до 1832. године. Прву и другу главу Евгенија Оњегина написао је док је био у изгнанству на југу Русије, последњу осму док је боравио у Петрограду. Евгеније Оњегин је објављиван у деловима, по главама романа како би која била довршена, а целовито издање први пут је изашло 1833.
Чудесно лепи, једноставни и лаки Пушкинови стихови, брзи прелази, честа промена тона и интонације, неодољива љупкост писца у директним обраћањима читаоцима којима дело обилује, привлачност ликова Евгенија, Татјане и Ленског, освајају читалачку публику подједнако силно у свим временима.
Роман у стиховима
У писму пријатељу кнезу Вјаземском Пушкин овако описује почетак свог рада на Евгенију Оњегину: „Што се тиче мојих послова, сада не пишем роман, него роман у стиховима – ђаволска разлика! Типа Дон Жуана – нема разлога да помишљам на објавлљивање, пишем немарно.“
Евгеније Оњегин написан је у четворостопном јамбу, у такозваним оњегинским строфама, које имају по 14 стихова са шемом римовања абабццддеффегг:
Размишљах већ о форми плана, а
Јунаку како да дам име, б
И прву главу свог романа а
Завршио сам срећно тиме. б
Све то сам прегледао строго; ц
Знам, противречног има много, ц
Ал’ нећу на то да се вратим; д
Цензури дуг ћу свој да платим, д
Па ћу на гозбе новинарске е
Да пошаљем свој плод и муку. ф
Сад путуј, дело мојих руку, ф
Kа обалама Неве царске! е
Заслужи славу за мој труд; г
Неправду, грдње и лош суд! г
Руски формалиста Тињанов сматра да управо књижевни поступци који су карактеристични за прозу, за жанр романа примењени на стих, главно обележје Евгенија Оњегина, и да се јединствена и веома изразита говорна динамика Пушкиновог романа у стиховима гради противстављањем и преплитањем прозних техника и стиховног облика.1
Ауторово обраћање читаоцима, његове примедбе, подизање писца на раван актера или пасивног учесника у догађајима саставни су део поетике романа. У Пушкиновом стиху међутим, како Тињанов закључује, овај поступак је веома изразито наглашен тиме што се све те пишчеве примедбе, у интонацијском смислу појављују као осамостаљене реченице, нарушавају интонациону конструкцију стихова – постају интонациона игра, као у следећим стиховима, на пример:
Сад латински у моди није,
На знање ћу вам ипак дати,
Знао је доста Евгеније (И,6)
Радња и сижејне линије поеме Евгеније Оњегин
Радња Евгенија Оњегина веома је једноставна. Најкраће се може препричати овако:
Млади петербуршки племић Евгеније долази на село као наследник имања његовог стрица. Тамо упознаје суседе, спахијску породицу Лариних, као и другог младог племића, бившег немачког ђака и песника идеалисту Ленског.
Ленски је заљубљен у млађу ћерку Лариних Олгу, док се Татјана старија Олгина сестра, заљубљује у Оњегина. Татјана писмом изјављује љубав Оњегину који је одбија.
Да би се осветио Ленском који му је причинио непријатност убедивши га да оду заједно на Тањин имендан, Оњегин то вече намерно кокетира са Олгом. Увређени Ленски га позива на двобој, Оњегин прихвата позив, и у двобоју нехотице постаје убица свог пријатеља.
Прошло је неколико година и сада Пушкинове јунаке затичемо на петербуршком балу. Оњегин се заљубљује у Татјану, удату за важног генерала. После безуспешних покушаја да јој приђе, пише јој писма на која она исто тако не одговара. Kреће до њене куће и најзад долази до коначног разрешења драме, у разговору Татјане и Оњегина.
Поред главне, најразвијеније фабуларне линије која прати развој односа Евгенија и Татјане, постоје и две споредне: Евгеније – Ленски, и Ленски – Олга.
Евгеније Оњегин није био добро примљен од критике Пушкиновог доба, што наравно не чуди јер је славни песник био испред свог времена. Један њен део замерао је Пушкину лабаво повезане приче, такозвана незавршеност плана, а било је замерки и на „негативност“ Оњегиновог лика.
Међутим, ове примедбе Пушкина нису много бринуле и чак се и у самој поеми шаљиво према њима односи.
Познато је да је Пушкинов песнички узор био Бајрон и оно што је он сматрао Бајроновом најбољом одликом, његовим мајсторством, важи и за Пушкинов поступак: „Бајрон није много бринуо о плановима својих дела или чак уопште о томе није ни размишљао: неколико сцена, узајамно слабо повезаних, били су му довољни за сву дубину мисли, осећања и слика.“
Kарактеризација ликова Оњегина, Татјане и Ленског
Евгеније Оњегин је окарактерисан у првој глави романа, тако што Пушкин, не без ироније, приказује један дан из његовог живота у Санкт Петербургу, као и његово окружење. Оњегин има добро образовање, интелигентан је и живи доконим и помодним животом високог друштва.
Тако је Оњегинов радни кабинет заправо место где се он уређује више сати дневно:
О, да л’ ћу дати цртеж верни
Одаје где је чудак учен,
Питомац моде беспримерни
Обучен, свучен, па обучен?
Међутим, Оњегин је изван своје средине по томе што му је такав живот већ досадио и ту се по својим особинама и типу приближује Бајроновом Чајлду Харолду, односно типу јунака који је у књижевности познат као сувишни човек.
И болест, чије су порекло
Морали наћи већ лекари,
Сплин, како би се негде рекло, –
Наша чамотиња у ствари,
Овладала је њим помало.
Лајтмотив јунаковог презасићења, чамотиње, духовне празнине, „хладне душе“ варира се током целог романа. Оњегин као одговор на Татјанино писмо сам о себи говори:
Повратка нема годинама,
И душу нећу обновити.
Нове боје у карактеризацији свог јунака Пушкин додаје кроз Тањине покушаје да сазна ко је онај за којим мора да уздише. Иначе, један од омиљених поступака Александра Пушкина у поезији је постављање питања:
И Тања је помало стала,
Свакога дана и све више,
Да схвата ооног, богу хвала,
За киме мора да уздише
По вољи моћне судбе своје.
Тај тмурни, кобни чудак – ко је?
Небески створ ил’ ада траг?
Тај анђео, тај надмен враг,
Шта је он? Ехо других људи?
Је л´ Москов с празном душом таштом
Под Харолдовим црним плаштом,
Ил´ празни тумач туђих ћуди?
Да л´ речник модних речи није?
Је л´ пародија Евгеније?
Татјанин лик писац уводи напоменом о њеном имену руског порекла – по први пут јунакиња неког романа се тако зове. Описује је као дивљу и ћутљиву сањалицу која није склона друштву, већ радије сањари, чита књиге или усамљено шета по природи.
Природност њеног лика и неизвештаченост њених осећања Пушкин гради тако што узима поређења из природе када описује њена душевна стања:
…
Заљубила се – време дође.
Пролеће тако буди врело
У топлој земљи зрно зрело. (ИИИ,7)
Трепере груди, страх је мори,
А лици јој све јаче гори…
Тако у руци тужно трепти
И лупа крилом лептир слаби
Kад га несташко какав зграби;
Тако и зец у пољу цепти
Kад нагло спази издалека
Да га у грму ловац чека. (ИИИ, 40)
И љупке Тање тамни младост:
Тако на небу бура сива
Зек рођен дан у таму скрива. (ИВ, 23)
Александар Пушкин као средство карактеризације својих јунака истиче њихову лектиру, с обзиром да се они на њу прилично угледају у животу. Оњегин се пореди са Чајлдом Харолдом и Бајронов портрет се налази у Оњегиновој соби, а Татјана одраста читајући Русоове и Ричардсонове сентименталне романе, које је пре ње у свом девојаштву читала њена мајка, спахиница Ларина.
Владимир Ленски је трећи лик који је, поред Евгенија и Татјане, потпуније обликован у Пушкиновом роману. Kао и Евгеније Оњегин, он је млад и образован племић, с тим што је супротност Оњегину по својој наивности, вери у живот и људе и свежини осећања. О њиховом пријатељству Пушкин каже да се „стекло из досаде”, али и да је Оњегин имао пуно разумевања и симпатије према младом Ленском, јер је у њему видео своје некадашње снове и илузије:
С осмехом он је слушô Ленског,
Надахнут поглед, говор буран
Песника младог гетингенског
И ум у суду несигуран –
Мом Евгенију све је ово
Изгледало још сасвим ново
И трудио се он да спречи
Хладноћу својих оштрих речи,
Јер што да туђој срећи смета?
Доћи ће време; нека живи
И нек’ се песник мало диви
Свем савршенству овог света!
Опростимо му варке ове
И младих дана жар и снове. (ИИ, 15)
Након што Ленски страда у двобоју од Оњегинове руке, Пушкин се духовито поиграва предвиђањима шта би Ленски да је поживео довољно дуго могао постати, славан песник, или:
А можда је и мог поета
Обичан удес једном чекô;
Прохујала би млада лета,
Охладнело би срце меко;
Променио би нарав много,
Махнуо музе, жену смогô,
У селу своме срећан, рогат
Носио халат сит и богат
И познао живота збиљу…
С костобољом би старост срео,
Мршао, дебљô, пио, јео
И најзад би у изобиљу
Скончао своје дане старе
Уз децу, бабе и лекаре. (ВИ, 38, 39)
Љубавна прича Татјане и Оњегина
Kао што је већ речено, љубавна драма између Татјане и Оњегина представља главну фабуларну линију, главни заплет Пушкиновог романа у стиховима.
Kроз њу се Пушкинови јунаци мењају и сазревају. Одбијена Татјана кроз бол открива да стваран свет није налик оном из сентименталних романа које је она читала, да би потом с тугом али и са миром прихватила животну збиљу. Евгеније Оњегин пролази кроз супротан процес – од стања душевне пустоши (повратка нема годинама/ и душу нећу обновити), две године касније пролази кроз неочекивани „препород” када се заљубљује у Татјану.
Руска песникиња Марина Цветајева открива да је читање Евгенија Оњегина утицало не само на њу већ и на њену мајку тако што су се у животу угледале на Пушкинову Татјану:2
Али још нешто, не нешто, него много шта предодредио је у мени Евгеније Оњегин. Ако сам доцније до дана данашњег увек прва писала, прва пружала руку – и руке, не бојећи се осуде – онда је то само зато што је у освит мојих дана Татјана, која је лежала у књизи, уз свећу, са рашчупаном киком пребаченом преко груди, на моје очи то – учинила. И ако доцније, кад су одлазили (увек су – одлазили), не само да нисам пружала за њима руке него ни главу нисам окретала, онда је то само зато што се тада, у башти, Татјана скаменила у кип.
Лекција смелости. Лекција поноса. Лекција верности. Лекција судбине. Лекција усамљености.
Романтизам и/или реализам
Добар део књижевне критике хвалио је Пушкинову поему због реалистичног начина приказивања руске стварности двадесетих година 19. века. Евгеније Оњегин називан је и енциклопедијом живота тог времена, према често цитираним речима књижевног критичара Белинског.
Разлози за сврставање Пушкиновог романа у стиху у претече реалистичког жанра свакако је опсег руског живота које Пушкин уметнички обрађује, као и Пушкиново сатирично поигравање са многим ликовима и тематским јединицама.
С једне стране, Оњегин и Татјана по свом типу и по унутрашној тежњи за издвајањем од конвенција које уобличавају некакав општи друштвени живот, јесу романтични ликови. Он је образовани скептик који не проналази никакву вредност која би његовом животу дала смисао, романтични тип сувишног човека и незадовољног мргодног луталице, док се она издваја по искрености, снази осећања и поштовању моралног закона.
Међутим, овако засноване своје романтичне ликове Пушкин поставља у друштвену стварност Русије оног времена, са свим описима живота руског племства у граду, спахија на селу, друштвене и књижевне моде тог доба: француски језик као лингуа франца XИX века, властелински пријеми, балови и седељке, француска, енглеска и немачка лектира руских племића, покушаји аграрних реформи, двобој као начин одбране части …
Описи тих догађаја, као и споредних карактера (спахинице Ларине и њеног покојног мужа, Зарецког, Ленског …) често су сатирично и са изванредним осећајем за комично интонирани, али они остају хумани, пуни разумевања и љубави према људским слабостима, што је општа одлика Пушкинове поезије.
1 Јуриј Тињанов: О композицији Евгенија Оњегина; из књиге Руски формалисти о Пушкину
